Заповест маршала Макензена
„Учинићу велику част храбрим српским војницима: против њих ћу послати маршала Макензена.“
Биле су то речи Кајзера Виљема II, бачене у свет на крају ратног коминикеа којим је објављено да је освојена Рига, као крајњи циљ немачког наступања према Русији.
Кајзер је одржао реч: дошао је чувени маршал са гласовитим топовима који су разорили тврђаве Ковно и Георгијевски. Дошао је са свежом, младом армијом и са три стране опколио и притегао раскрвављену Србију и засуо је челиком. Чувени војсковођа није потцењивао српске ратнике. Напротив, веома их је ценио, што се види и из ове његове заповести:
,,… Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на фраицуски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог и оштрог.
Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег.
Пазите да вам овај мали ненријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.”
Борбама крчимо пролаз
Почетком октобра 1915. године, Сремски добровољачки одред под командом Игњата Кирхнера, прослављен још у почетку рата, упућен је да брани Дунавски кеј од најезде аустроугарске и немачке војске. Одред је имао близу 400 бораца, углавном ђака од 15 до 19 година.
У тим судбоносним данима за Београд, у овом одреду је био и Мирослав Голубовић.
Три дана и три ноћи борци су се по улицама разрушеног Београда, који је пламтео под пљуском граната, тукли прса у прса с неколико хиљада Немаца. На недовољно наоружане и гладне дечаке, који су оставили књигу да би се латили пушака, нападали су снажни, сити људи, с најбољим оружјем и најмодернијим топовима …
У одбрани Београда, о којој су с дивљењем писали многи светски листови, Сремски добровољачки одред је уништен. Његов неустрашиви командант Кирхнер, тешко је рањен, па је команду преузео млади потпоручник Живко Кезић.
Тешко је рањен и Мирослав Голубовић – граната му је као бритком сабљом одсекла ногу … Преживео је рану и дуго, после оба рата, узбудљивим записима сведочио о својим друговима који су до последњег даха бранили вољени град. Своју узбудљиву, потресну књигу „Тешка времена” посветио је браниоцима Београда.
Ево како је Голубовић (према поменутој књизи) доживео те драматичне дане:
„… Најзад паде наредба за покрет.
– Прва чета трчећим кораком правац Дунавски кеј! – виче командир Станић.
– Друга чета трчећим кораком! – командује Кирхнер.
Обојица трком поведоше своје чете.
Гурамо се кроз градске капије. Спотичемо се, дижемо и јуримо. За неколико тренутака стигли смо изван градских зидина.
Јуримо низ стрму Улицу Цара Уроша, обасјану непријатељским рефлекторима. Ракете шиште и осветљавају улице и рушевине као да је какво весеље са ватрометом. Разнобојна светлост нас засењује.
Трк нам је све јачи и неки нам другови већ заостају. Гранате пребацују делове кућа преко улице и затрпавају их. Пригњечени јече и траже помоћ.
Кроз кишу челика и цигала јуримо ка Кеју.
– Како је тамо; – питамо рањенике који напуштају борбу.
– Журите, браћо! – вичу они.
– Спасавајте! – дере се нека баба с прозора своје куће која се, поткопала, полако руши …
Трчимо даље. Чини нам се да ћемо задоцнити, да нећемо стићи за час у коме ће се све решити. Наше трчање личи на утакмицу очајника у којој један другога обилази, претиче, да што пре стигне до положаја где се дели смрт.
Успут губимо другове. Шрапнели нас сатиру. Блесак ракета заслепљује очи, па се спотичемо по изрованој калдрми, прибијамо се за тренутак уз зидове, па одмах трчимо даље.
Тресну граната иза нас.
Експлозија. Здробљена кућа диже се увис као да ју је дохватио џиновски вртлог.
– Лези! – виче водник Кезић.
Бацисмо се на земљу; лежали смо док се крхотине не разиђоше. Устајемо и крећемо напред.
Са свих страна долећу гранате. Тешки ударци проламају ваздух. Више и не пазимо на њих. Очајничком брзином бацамо се напред, да се пробијемо кроз овај вртлог челика.
Осврнуо сам се да видим остале. Дуга поворка сапатника отегла се стотину метара. Напрежу се да нас стигну. Спутава их велики терет. Успут бацају шињеле, торбе са храном и ашовчиће, само да би брже трчали.
Заостала је већина. Слабуњави и нежни као деца, падају под теретом спреме. Ракете их засењују, па лежу на земљу и прибијају се уз зидове и кад то није потребно.
Кад их млаз из рефлектора ошине по очима, они се скупе у гомилу, и цела та гомила смушено застане, прибије се за час уза зид, да одмах крене напред …
… Пењемо се на куће и отуда посматрамо како непријатељу стижу појачања. Пуни понтони војника долазе на обалу. Видимо их како се искрцавају, развијају у стрелце и јуре да се што пре подвуку под пругу.
Артиљерија нас сатире. Напуштамо куће. Бежимо из једне у другу. Пентрамо се по крововима и скачемо са њих, окретно као веверице. Брзом паљбом тучемо прелаз, али без нарочите користи. Пушке нам не помажу, њима не можемо да спречимо прелаз непријатељских трупа.
Шта су брзометке према топу, само једном топу који би заљуљао корито Дунава и разнео
понтоне с војницима. Неколико, само неколико граната било би довољно да изазове невиђену панику међу незваним гостима.
Потпомогнут новим и одморним снагама, непријатељ напада све жешће. Почиње прави окршај. Тешка артиљерија диже у ваздух куће и војнике који се из њих боре. Митраљеска и пушчана ватра, помешана страшним детонацијама граната и јауком раскиданих бораца, продире у мозак.
Улице су покривене густим облацима дима и прашине. Немогуће је остати присебан. Да ли да се притекне у помоћ затрпаним друговима који вире из рушевина и запомажу, или да се и сами чувамо од граната и шрапнела, од кровова који слећу с кућа и падају по улицама?
Крвава ноћ и хладно јутро замрзло нам је душе.
Стојим уз стабло липе и гађам непријатељско лево крило које врши појединачно пребацивање.
Поред мене, иза заклона од трулог плота, лежи неколико жандарма и добровољаца.
Наши на десном крилу држе се сјајно. Пред њима је блатњава равница на којој су некада биле баште. Сада је ово место обрасло коровом.
Немци се у мањим одељењима пребацују. Наши леже у корову. Видим их како искачу, мешају се с Немцима и боре прса у прса, на живот и смрт. Узвик за узвиком, бомба за бомбом. Неколико наших полетели напред. Бацили бомбе, једва сачекали њихово дејство и јурнули на десетак Немаца …
Почиње клање. Овакви напади понављају се сваког часа.
Иза моје главе цикну пушка. Окренем се брзо – не видим ништа. Опет пушка и пламен ме готово опрљи. Видим само две руке и пушку. Затварач учини трак-трак, обарач окиде и – опет пуцањ.
Повучем се. Иза басамака лежи регрут. Главу је погнуо, а руке и пушку избацио изнад главе и креше. Цев штрчи увис, а меци лете у небо.
– Шта радиш то? – упитах га.
Регрут се трже и расколачи очи. Гледам га. Премро је од страха.
Прођи овамо! – рекох му.
Регрут приђе и леже у ров.
У овом страшном, пакленом огњу, у коме би се и највећем јунаку следило срце, чујем песму. Окренем се и спазим друга, старог ратника званог „Кумановац”, где с једног прозора уз песму гађа непријатељско лево крило.
Так! – одјекну пуцањ.
– А, бре, детенце! – виче „Кумановац” смејући се. – Што се трзаш?
Довикујем му:
– Не дај се, стариот! – али ме он и не чује, него и даље пуца, певуши, смеје се.
Гледам га и дивим му се. Сваки метак из његове брзометке пишти по један непријатељски живот. А он певуши неку песму која је више тужна него весела.
Храбар је то ратник, пореклом Кумановац. Лице му изрешетано богињама, па је ружно, али израз мио и доброћудан. Цео га је одред волео. За многе од нас, док смо још били новајлије, пре ватреног крштења, он је био недостижан узор. Старали смо се да говоримо, да се крећемо као он. Приче његове о безбројним борбама са аскерима или са бугарским комитама слушане су пажљивије и преданије него најзанимљивија школска предавања.
А сада, док пуца уз песму и смех, учинио ми се, ипак, тужан. Учинило ми се да та песма и тај смех нису онако од срца, као некада, за време комитске акције по Македонији, где је храброст решавала битку, а добар се стрелац играо аскерским главама … Песма његова као да је лабудова; не старог Кумановца, него посмртни марш минуломе времену које губи своје последње представнике, уступајући пред новим оружјем, новим идеалима, новом ером.
Окренуо сам се да видим кога још има око мене. У том часу појави се добровољац Света Милутиновић. Из руке му је лила крв. Настојећи да заустави крволиптање, здравом руком стеже и носи ону рањену.
Свиће.
Ватра је попустила; јутарња светлост обавија згариште. Дан открива сву грозоту коју је непријатељ у току ноћи причинио.
Страшна пустош. Из прекопаних улица и порушених кућа вире остаци раскиданих људи. Улице и зидови попрскани крвљу. Смрад из запаљених кућа гуши нас, а смрад лешева који догоревају обара нас у несвест …
На сваком кораку лешеви. Ужасна слика! Утолико ужаснија што су то лешеви наших другова. Окрећемо главе да не гледамо. Жалимо што смо уопште људи, што је у нама разум човека а не животиње, уверени да бисмо били срећнији. А поред све ове грозоте, овог раскиданог људског меса, ми се крећемо заузети ипак сами собом. Урламо од задовољства, страха или беса. Бранимо се, нападамо и убијамо људе који насрћу на наш живот, а у суштини и ми и они чинимо једно исто: чувамо и спасавамо себе …
По рушевинама и разривеним улицама, по којима су разбацана људска тела, у каљузи крви и меса, вуку се и гмижу исцрпљени људи, које је страх преобразио, искидао и од њих начинио машине. Бацају се на земљу, куд који стигне. На коленима и четвороношке, пузе или потрбушке гмижу и грабе заклоне. Забијају главу у земљу и рију као кртице, док граната не тресне; онда се дижу и блену, ослушкују и опет падају по земљи.
Пузећи прелазим брисани простор. Неколико дечака праве барикаде. Из рушевина извлаче намештај, цигле и греде и постављају их насред улице, док око њих прште крхотине здробљених кућа.
Небо помрачило. Из порушених и запаљених кућа дижу се густи облаци прашине и дима, таложе се по згаришту, па не видимо далеко иако је дан.
Вучем се брзо од плота до плота, између рушевина и по свежој крви.
Јауци, слабији и јачи, на све стране. Из рушевина неке куће, избезумлјена мајка, сва у крви, извлачи своје мртво дете … Неки чичица изрони из своје кућице, која је, као неким чудом, још читава, прилази рову и војнике поји устајалом водом …
Довукао сам се до куће из које чујем јауке. На улазу леже два жандарма. Једном на челу зјапи страховита рупа од које сам се стресао. Окрвављене чизме забрекле да прсну. Други се сав скупио у клупко, покушава да ми нешто објасни рукама, јер не може да говори од тешке повреде стомака. Не губим време. Првог подигнем и упутим да се сам спасава. Другог прихватим чврсто, подигнем и поведем кроз кишу куршума који ломе преостала прозорска окна и скидају цреп с кућа.
Вратио сам се на старо место и стао уз стабло липе. Гађам немачке шлемове који вире изнад пруге.
Свест почиње да ми се мути, а мисли бркају. У мислима пребројавам изгинуле другове; час се дивим њиховом јунаштву, час се грозим њихових раскиданих удова.
Кроз главу ми јуре безбројне успомене на изгинуле другове. Позадина … живот у њој … другарство… деоба последњег комада хлеба, последње цигарете. Све ме то везало, сродило с њима, па ми се срце цепа, гледајући их мртве, унакажене …
Мислим на брата који овако као и ја, стоји уз неко дрво и чека да га граната разнесе. Мислим на старог оца и мајку која са страхом очекује вести, грчећи на све стране и распитујући се о судбини своје деце, и моле Бога да им се врате живи.
Мислим на сестре, које су нас волеле, удешавале, спремале, китиле … Срце ми се све више стеже.
Сећам се свега … свога краја, школе, другова, детињства, најлепших дана који су тако брзо и неповратно прошли; сећам се наше улице, када сам кроз њу прошао први пут у војничком оделу,
окићен реденицима и бомбама, сећам се другова и суседа, који су ми завидели … девојчица које су ме посматрале.
Да ли ћу преживети све ове страхоте и да ли ћу икада видети своје? Да ли ћемо се опет скупити и живети животом као некада? Међу својима.
Преко дана свако ради свој посао; наш отац, с рукама на леђима, обилази, опомиње, упућује, бодри на посао: „Хајде, соколи моји, хајде децо! Још мало па ће подне! Де-де, да још ово довршимо, па ћемо на ручак. Кад будемо готови, да се одморимо … као бегови …”
Да … Али ако све буде друкчије? Ако и моји буду зле среће па и у нашу кућу удари граната … једна, две … неколико! Ако изгину сви, као многи и многи невини што сада леже под рушевинама својих домова …
Ако је брат погинуо!? А то би било нешто тако обично! Ми смо на месту где у минуту гину стотине људи! Из оваквих борби ретко ко изнесе читаву главу. Треба за то имати велику срећу.
Страшан јаук тргао ме је из ових мисли.
Окренуо сам се и спазио једног добровољца како се, смртно погођен, бори за живот. Из врата му шикља млаз крви. Покушава да устане, диже се до пола и пада коначно као смлаћен. Ударио га шрапнел.
Приђем: друг из детињства – Милош Милошевић. Мртав је.
Ево још једног из моје улице, кога ће родитељи очекивати да им се бар он жив врати.
Паљба још траје.
Нас је мало. Са жандармима и војницима једва две чете, сваког часа још понеко гине.
Изнурени, крећемо по разривеним улицама, полумртви и као без душе.
Паљба опет све јача. Војници гину један за другим. Прибио сам се уз неки зид, а стрепим да ће можда сваког часа да ме затрпа.
Разлеже се страховита вика. Добровољац Каменко Величковић, сав обливен крвљу, излетео раширених руку из једне куће, зграде, шта ли је … Урла безумно.
Тог часа, у тој згради, погинуо му је брат. А он, од страха и бола, са здробљеном главом – полудео. Завијајући страховито, као рањена звер, млатара рукама по зраку. Онда му се руке спустише, тело посрну, задрхта и он паде мртав.
Бес усијаног гвожђа достигао је врхунац. У ваздуху се укрштају гранате разних калибара и дижу ужасну олујину која хучи и прети. Под нама и пред нама отварају се читаве провалије из којих избија утроба земљина. Читава брда здробљених кућа узлећу увис, разлећу се на стотине метара и, уз страшну ломљаву, падају и затрпавају нас. Крхотине падају по нама; теже повређени падају, устају и опет падају, грче се у болу и ропцу, док се други облак експлозивног дејства не сручи на њих као покривач вечности.
Са свих страна обухватила нас гвоздена бура што мрцвари, сатире живце и убија. Потпуно затворени, одвојени од света и осуђени на смрт која се с нама немилосрдно игра и мучи нас до последњег трзаја.
Као избезумљени, бежимо с једног краја на други, враћамо се натраг, па опет наново то исто. Страх нас гони као лудаке; бежимо као заплашене звери и по шуми коју огањ прождире са свих страна.
А куда? Не знамо ни сами. Свуда је исто.
Смрт је разјапила своје ненасите чељусти и гута бедна, ситна бића, која се отимају, јер им се живи. Све за живот, тај бедни и ништавни живот!
Ватра попушта. Као да су се и тешки топови преморили па желе да мало предахну.
Немци врше појединачно пребацивање преко Робијашке баште, решени да сломе наше десно крило и продру у град. Наши из кућа и са кровова отварају ватру.
Стојим уз стабло липе и пуцам. Поред мене, у плитком рову, неколико добровољаца.
Одједном чујем жагор. Окренем се. Угледам мајора Драгутина Гавриловића. Стоји насред улице с пушком у руци. Око њега неколико бледих, преплашених дечака. Он их храбри, покушава да их доведе у ров.
У близини тресак гранате. Дечаци се још више збише око мајора. Њихове очи упрте су у њега, очекујући да их заштити од ужасне смрти. А он, раширених руку, као да позива пилиће на легало, благим, очинским речима приводи дечаке рову.
Предосећање да ће ови дечаци кроз који час бити избрисани из списка живих, омекшало је срце храброг команданта.
Тешко урлање граната сасвим ме прибило уз стабло липе. Граната удари у кућу, у Банатској улици број 10, из које се борило четрдесет добровољаца. Експлозија заљуља оближње зграде; огроман облак прашине, цигала и греда полете увис. Призор нам следи крв у жилама.
После детонације остало је огромно брдо цигала и греда, измешано с људским месом и крвљу, док је из гомиле вирила откинута глава добровољца Жике Јелића.
Ноћ између 7. и 8. октобра прошла је у повременим нападима немачке артиљерије.
Јутро. Оловно и тешко. Дим и црвена прашина од цигала и црепа испунили су улице. Пламен из запаљених кућа тешко се пробија кроз прљав застор којим смо обавијени.
Дишемо тешко. Плућа само што не прсну. У нама све гори, а унаоколо пожари па се осећамо као у паклу. Немцима стижу појачања. Сплавовима и чамцима прелазе Дунав, искрцавају се на обалу и заузимају стругару Прометне банке. Батаљон Четрнаестог пешадијског пука другог позива креће у напад. Бомбама сатерује Немце у блато. Почиње клање. Само кундак и бајонет.
У току дана напади и противнапади с једне и друге стране. Око подне стиже нам у помоћ чета пионира и једна група жандарма. У три по подне, две чете Седмог пука, остаци десетопуковаца и добровољаца, врше напад на Робијашку башту и железничку пругу. Из куће отварамо ватру и помажемо акцију. Они, уз велике губитке, заузимају пругу, али их немачка артиљерија враћа натраг. У овом јуришу гине поручник Павловић, а тешко рањен пада потпоручник Ђорђе Рош.
Немци прелазе у напад, заузимају прве зграде и на њих постављају митраљезе који одмах ступају у дејство. Ту, испред зграде, пада рањен мајор Гавриловић, а одмах до њега капетан Ресимић.
Припреми бомбе! – виче водник Кезић.
Скачемо, тражимо згодније заклоне, отшрафљујемо бомбе, чекамо команду.
Немци крећу на јуриш. Дочекујемо их снажном ватром. Падају и насрћу све жешће. Наше лево крило попушта. Повлачимо се ка Душановој улици и исправљамо фронт. Повлачимо се и увлачимо Немце у узане и криве улице у Јеврејској мали.
Блокирали смо улице, посели капије. С кућа бацамо бомбе, бијемо из пушака и успешно одбијамо сваки покушај Немаца да продру у град.
Отворио сам сандук са бомбама и дајем их Сави „Геји”, он их невероватно далеко баца. За сваком бомбом коју баца викне понешто и испружи главу да јој види дејство.
Водник Кезић трчи из улице у улицу и издаје наредбу за противнапад.
Десно од нас, иза једног трулог плота, лежи мало одељење. Чека да се непријатељ појави на великој раскрсници код Ботаничке баште у коју се слива неколико улица.
Немачка извидница се појављује, за њом јача одељења. Раскрсница је пуна војника.
Одједном груну плотун, за њим други, трећи. Код Немаца се створи гужва. Многи падоше. Остали се колебају.
– Ура-а! – одјекну из стотине грла.
И, до малочас полумртви, јуримо сада као побеснели. Предосећање судбоносног часа обновило нам је преморену снагу.
Из једног дворишта искочише добровољци: Света Крстић, Радосав Ђокић, Душан Марјановић и Буровац. Бомбама крчимо пут. Немци се одупиру. Скачемо преко лешева, мешамо се међу њих, гушамо, кољемо. Бомбе и каме раде … Почиње ужасно клање по улицама, по капијама, по двориштима и кућама.
Непријатељ се повлачи на пругу и поседа је.
Монитори нас ватром спречавају у гоњењу. Заустављамо се.
Исрцпљени смо. Ноге нам отказују послушност. Попадали смо иза заклона и брекћемо као машине.
Заробили смо 86 Немаца.
И овај напад непријатеља одбили смо, иако је био доста јак. Наш се број смањио, а ми клонули од умора. Потпуно смо се изменили и не личимо више на оне свеже, младе људе и дечаке који су јурнули у борбу да бране отаџбину. Машине смо које нека виша сила још подржава и гура напред. Наши живци су при крају. Чини нам се да најслабији потрес може да прекине њихову нит.
Избезумљени смо, јер ужас борбе превазилази нашу снагу. Очи нам упале, лице се искривило. Осећам страшан притисак у грудима. Дишемо пригушено и брзо; пред очима нам круже црвени колутови; грла су нам сува и уста без пљувачке; језик одебљао, а уши заглухнуле од силних експлозија.
Тешко урлање топова не престаје. Оно се час појачава, час слаби. Каткада је тупо и потмуло, док не пређе у страховиту рику, од које свак задрхти, а нама, чак и онима који не знају за страх, нерви трепере од лудила.
То су далекометни, тешки топови; сваки њихов погодак ствара читаву провалију.
Смрад чађи дави нас, па се крећемо као пијани. Очи су нам закрвављене, вратне жиле набрекле, а слепоочнице бију да нам се чини попрскаће и из њих ће потећи крв. Укочено се гледамо и ћутимо.
У главама се ковитлају мисли и правдају болно и очајно предосећање: да нема више никакве помоћи, да су све натчовечанске муке и напори, напади и противнапади и страховити губици узалудни, и да још један напад има да реши све и учини крај патњи и нашем животу.
Скидамо с куће рањеног Азањца. Пробијена су му оба кука, ране крваре. Носимо га на вратима која смо скинули са исте куће. Рањеник је тежак, врата незгодна, секу нам рамена. Ноге клецају од умора; посрћемо и журимо се јер рањеник губи много крви. Сместише га у неки фијакер који га у трку одвезе …”
Тако је ове трагичне дане описао Голубовић у својој књизи.
