У часу кад је с исуканом сабљом повео остатак својих војника у последњи јуриш за одбрану престонице и кад је пао тешко рањен, мајор Гавриловић је имао тридесет три године.
Прво одликовање, Златну медаљу за храброст „Милош Обилић”, Гавриловић је стекао као капетап прве класе после битке с Бугарима на Брегалници у јуну 1913. године. Тада је унапређен у чин мајора.
На грудима је носио и Карађорђеву звезду с мачевима, стечену за заслуге на бојном пољу, у љутој Колубарској бици код села Конатице у децембру 1914. године.
Седам дана после крваве битке на Дунавском кеју, 14. октобра 1915. године, мајор Гавриловић је указом унапређен у чин потпуковника, а за заслуге у одбрани Београда одликован је Орденом Белог орла с мачевима. Али, тада су се лекари Војне болнице у родном Чачку борили за његов живот: из операционе сале изнесен је без свести. Лекари и добровољне болничарке чинили су све што је било у њиховој моћи да му зацеле ране.
Његово храбро срце издржало је и ову невољу и већ после двадесетак дана напустио је болницу и отишао на фронт.
Убрзо потом, пошто су удружене немачко- аустријске трупе освојиле Београд и знатан део Србије, а Бугарска мучки, с леђа, напала изморену српску војску, настало је оно мучно, трагично повлачење кроз врлетне албанске стазе. Мајор Гавриловић и његов други батаљон с пуковским митраљеским одељењем био је у заштитници Комбинованог одреда пуковника Душана Туфегџића.
Страдање овог батаљона, под командом храброг мајора Гавриловића, настављено је. Безмало се поновио Дунавски кеј, само што су овог пута, уместо немачких и аустроугарских војника, који су се борили часно, прса у прса, изнемогли батаљон напале дивље арнаутске хорде, заклоњене иза стена.
Мајор Гавриловић је успео да задржи навалу Арнаута на Шимшировом брду и тако осигура пребацивање Моравске дивизије другог позива и Комбинованог одреда преко Везировог моста. Борбе с арнаутским племеном вођене су готово из дана у дан. Само код села Фани Бисак X кадровски пук, који се прославио у одбрани Београда и том приликом забележио велике губитке, имао је у борби с Арнаутима 46 мртвих и 170 рањених.
У чин пуковника Гавриловић је унапређен у октобру 1920. године, упркос званичним предлозима својих старешина да му се тај чин додели после првих борби на Солунском фронту, у којима је испољавао изванредну вештину у командовању и личну храброст. У међувремену ће својим одликовањима додати још једну Карађорђеву звезду и још два Ордена Белог орла с мачевима.
После пробоја Солунског фронта и ослобођења земље овај елитни официр био је командант места Нови Сегедин, а затим Велике Кикинде и Вршца. Касније је Гавриловић примио дужност команданта 47. пешадијског пука у Крушевцу, где је остао до 1930. године.
Крушевац га је прогласио својим првим почасним грађанином.
Десетак година пред други светски рат, пуковник Гавриловић је провео на дужности шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице и професора Војне академије.
У априлском рату 1941. године, Гавриловић се с Министарством војске и морнарице повукао до Сарајева, али је убрзо, 16. априла, заробљен код Али-пашиног моста и одведен у заробљенички логор у Немачку. Тамо је тешко оболео. Једина жеља му је била да се врати у Београд и умре у граду који је јуначки бранио у оним судбоносним данима за српски народ и његову војску. Само днадесетак дана по доласку у ослобођену земљу, пуковник Гавриловић је умро. Сахрањен је у Београду 21. јула 1945. године.
У браку са Даринком Белопавловић, Гавриловић је имао петоро деце: Милицу, Љубицу, Драгоша, Емилију и Даницу. Живе су: Емилија и Милица.
Његова одликовања, која сведоче о изузетној храбрости, пожртвовању и љубави према отаџбини, породица је предала Музеју у Чачку.
Све су „помлатили“
После борбе засели војници око ватре и распричали се. Свако би понешто да исприча. Ратују већ пет месеци, па се накупило доста успомена. Понеко се, богме, и хвали:
– Ја сам – вели каплар Милисав – досад бар једно десетак њих отправио на онај свет. А и право је: куд су они пошли нашим сеоским сокацима код толико царских џада … А и безобразни су: почеше да псују а ја завитлам бомбу.
Капетан седи у прикрајку, слуша, али ништа не говори. Мисли: можда га каплар и не примећује, а можда овако прича да би охрабрио нове војнике, којима је то прва борба.
Уто се јави други каплар:
– Море, шта десет! Богами има их више од двадесет што сам их отпратио за оном твојом десетином … Нагонили су их официри право на мој ров. Боље, мислим, ја њих, него они мене, на распалнм рафалом …
И тако редом: један је бацио бомбу и уништио им пола вода, други косио рафалом, трећи их дочекао бомбама и побио пола чете.
Све то слуша капетан, па се најзад огласи: упита поднаредника Срђана Новаковића, на чијим су грудима светлуцале Карађорђева звезда с мачевима и Обилићева медаља, уби ли он кога.
Јок, вала, господнне капетане!
– А што, болан? – као чуди се капетан.
– Како што, господине капетане! Ови овде око мене све помлатише, па мени не оста ни један. Немадох кога да убијем, сем да ове погинуле поново убијам.
Сви око ватре прснуше у смех.
