Да раде само нож и кундак

Ех, какво је то време било! И какви људи! Познавао сам Тасу Донића, Игњата Кирхнера, Живка Кезића, Воју Танкосића, војводу Вука, војводу Луна… Зна се какви су људи били: кремен- камен! Ко је био с њима, тај није могао знати где ће омркнути а где осванути. Ја сам био код војводе Вука. И то од првог дана рата …
Вуку су се тада песме певале. Они који су ратовали под његовом командом у бојевима против Турака и Бугара мислили су да је од челика, да му метак не може ништа … Био је мали растом, али је био гуја из потаје … С њим сам доживео прво ватрено крштење, под његовом командом преживео сам највећу битку на Церу и Гучеву …
А какве су битке биле – записано је у историји …

Одабрани за изненађење и најљуће бојеве: војвода Војин Поповић Вук са комитама
Одабрани за изненађење и најљуће бојеве: војвода Војин Поповић Вук са комитама

У Београд сам дошао 1908. године. Из Лесковца. Тамо је, из Гњилана где сам рођен, од турског зулума најпре побегао мој отац Јован са најстаријим сином Илијом, потом мајка Настасија и нас шесторо деце. Отац остаде да ради у Лесковцу као месар, а ја запуцах у Београд. Било ми је тада 12 година. Хоћу да будем келнер. Прими ме власник хотела „Славија”, неки Перишић. Ту сам остао све до атентата на Фердинанда …
А кад је Гаврило Принцип убио Фердинанда у Сарајеву – сав Београд је, чини ми се, горео у неком патриотском жару … Поворке су ишле улицама и клицале Принципу … Увече сам и ја ишао по пеким кафанама у којима су се окупљале комите. Њихова имена су се шапатом изговарала: Танкосић, Вук, Луне …
После дође и онај аустроугарски ултиматум. Види се: мирише на рат. У Официрском дому поче уписивање добровољаца. Један наредник уписује, а поред њега стоји војвода Вук и посматра голобраде младиће. Дође ред на мене. Стрепим, али без разлога-уписаше ме без речи …
После неколико дана стигосмо у Лозницу. Одатле, пуних 12 дана, из битке у битку. У Вуковом одреду је било око 800 људи. После сваке битке све нас је мање. Пристизали су неки добровољци, неки бежали из Босне, бацали аустријску уннформу и облачили српску. Тако се одред обнављао.
Средином августа, негде испод села Текериша, у сутон, постројише нас командири у кару. Не прође ни минут стиже војвода Вук. Иде од војника до војника и загледа га. Из очију му, чини ми се, избија пламен … Уочио сам тај његов поглед. Касније сам закључио да је такав поглед увек имао пред љуту битку.
– Нека иступе корак сви они који мисле да имају срце Милоша Обилића! – рече Вук громким гласом.
Тајац. Онда се, као по комаиди, покренуо цео одред и иступи корак напред.
Дооро, јунаци! Пошто је мајка родила Обилиће, онда то ноћас, у име Бога, морамо и посведочити. Ноћас ћемо напасти непријатеља. Али, изненада, тихо, без пуцњаве … Има да ради само нож и кундак не дати Шваби могућност ни да јаукне … Најбржи и највештији уклониће њихове предстраже и отворити пут одреду … Иза нас креће прва дивизија Друге армије … Тек кад груну наши топови, ми ћемо отворити ватру. Ноћас ће Шваба упамтити Србина на чију је отаџбину пошао …
То је било све што је војвода Вук рекао. Командири се повукоше с њим на разговор, а ми се почесмо спремати. Неки, који су носили цокуле, стадоше их везивати крпама – да се не чују кад крену. Већина у опанцима. У торбама, уместо хлеба – бомбе … Кренусмо онако како је заповедио Вук: нечујно …

Као добровољац зграбио је пушку да брани земљу: Јордан Катанић
Као добровољац зграбио је пушку да брани земљу: Јордан Катанић

Боже, какав је то покољ био! Нигде јаука, нико ни да писне, а нож ради … Отвори се пут одреду. Убрзо потом грунуше наши топови … Швабе, збуњене, очекују да их предстраже обавесте шта се збива, а предстраже – мртве… Мртва уста не говоре. Отвори се борба. Швабе у групама налећу право на нас. Ми залегли, па брзом паљбом… У свитање избисмо на Текериш. Швабе се сјурише низ падину, према Дрини … Оставише мртве . . .
Гонили смо их све до Дрине у којој многи њихови нађоше смрт.
После на Мачков Камен. Ту сам видео принца Ђорђа Карађорђевића – рањен.
До јесени остадосмо на том положају. После се повукосмо према Космају. У децембру, негде око половиие месеца, поведе нас Вук према Београду. Престоница је у швапским рукама. Опет нас построји и рече:
– У зору ћемо у престоницу! Сјурићемо се преко Торлака и Топчидера према Сави. Кад Шваба почне да бежи према пристаништу – ту ћемо га сачекати …
И сачекали смо га. Мало их је који су умакли … А кад избисмо на Теразије – девојке нас окитише цвећем и везеним чарапама
Јордан Катанић живи у Београду.

Слични чланци:

За част отаџбине

И стари краљ на беспућу

Не! Погинућу овде на Косову као борац са мојом војском, са мојим народом, као прост војник. Кад моја отаџбина пропада, мој народ гине, зар ја смем да преживим ту несрећу?!

Прочитај више »
За част отаџбине

Град бране и савезници

Деца су загледала топове и њихове дугачке цеви, радујући се што је најзад стигла таква батерија, која ће, како су говорили „показати Швабама, како се брани Београд”.

Прочитај више »