У крвавој борби пред Кумановом, међу тешким турским рањеницима, био је и он, Шефхет. Пренет је у београдску болницу, где је остао скоро до краја следеће године. За то време, научио је тако лепо српски језик, да се само по милозвучном омекшању наших речи чинило да није Србин. Нешто га је његово нежно здравље, а нешто нови живот у Београду везало да се не врати својим родитељима у Куманову. Ступио је у хируршко одељење Државне болнице у Београду, као болничар. Изгледа да се ту код њега зачела љубав према једној девојци са Сењака.
Кад је прва пушка планула са савске обале близу Сењака, Шефхет је већ био као добровољац на фронту. При првом српском прелазу преко Саве, у пушкарању дуж железничке пруге, испред земунске железничке станице, опет је био тешко рањен. У болници је остао до фебруара месеца, када је аустроугарска артиљерија бомбардовала Београд и убијала жене и децу по кућама.
Још је његово здравље било ровито, али желео је да међу првима на Ади Циганлији буде и он. Да ли га је љубав према вереници из непосредне близине, код Сењака, гонила на јуначка дела; да ли је мислио да се тиме одужи за српско гостопримство, или га је неки ратнички дух гонио у борбу, није познато.
Код мирног, искреног и беспорочног Шефхета није било ни трага суровости. Лепушкаст, нежан као девојка, имао је срце које је топло куцало за своје нове пријатеље, против којих се на Куманову борио.
Чим су за моторне чамце добијени митраљези, тражени су добровољци за послужиоце. Шефхет је просто чезнуо за таквим митраљезом и патролним чамцем. Није се смирио док није упућен на један чамац. Био је пун среће док је са својим митраљезом пловио близу обале на којој су били аустроугарски војници.
Шефхет је био и при вађењу непријатељског патролног брода „Ц”, на узводном врху острва Кожаре, кад је непријатељ пребацио своја одељења да ову акцију спрече. Ишао је опасностима у сусрет.
У часу кад је једно одељење наших бродара прешло на сремску обалу ради извлачења греда, које су због опадања воде створиле суви мост за прелаз на Малу Аду Циганлију, непријатељ га је напао са обале. Шефхет је био за митраљезом на „Јадру” који је журио у помоћ. Није презао од непријатељских пушчаних цеви поред којих је „Јадар” пловио, да би спасао своје другове, међу којима је било и рањених.
Кад се „Јадар” на савском железничком мосту, при чишћењу распона, уплео у ужад потопљених шлепова и мотор стао, и када га је непријатељ осветлао са два рефлектора, да би га гађао топом са „Црпаре”, на домаку непријатељских пушака Шефхет је искочио из своје челичне куполе и загњурио се у воду да размрси пропелер чамца.
Почетком септембра дозвољено је Шефхету да оде до Куманова и види родитеље, први пут после одласка у српску војску. Није чекао да му истекне одобрено одсуство. Вратио се баш на дан венчања сестре своје љубави. Био је весео и пресрећан. Отклоњена је сметња његовој веридби.
Кад је настало оно страховито бомбардовање Чукарице и Аде Циганлије, кад се Београд губио у диму и пламену, кад су уши заглушавале а свест мућена ужасним експлозијама које су се сливале у безграничну рику топовских пуцњева, и тада је Шефхет остао на борбеном месту са својим друговима.
И те вечери је наша флотила била спремна за бој. По поноћи отпочео је напад Немаца. Отворила се паклена пушчана ватра, а артиљеријска није ни престајала. Шефхет је са својим митраљезом на „Победи” чекао наређења.
„Победа” је крстарила између Велике и Мале Аде, Чукарице и Савског моста. Одржавала је везу и разносила потребе.
У зору, 7. октобра, „Победа” и „Јадар” довезли су прве Немце заробљенике. Шефхет је био пун среће. Телефонске везе између Мале Аде и обале сваког часа се кидају. „Победа” под сталном шрапнелском ватром непрестано крстари и успоставља везу.
Посада Мале Аде тражи муницију. „Победа” натоварена муницијом хита Малој Ади. Али, већ је касно: дочекала су је два митраљеза с непријатељске стране и пробушила јој корито. Морала је да се врати. Мала Ада је пала непријатељу у руке. „Победа“ се повукла на Чукарицу, али је Шефхет са друговима скинуо митраљез са чамца и прешао на „Јадар” који је Немцима зашао иза леђа.
Немачки редови, проређенн мртвим и рањеним, усколебали се. Шефхет оставља митраљез, скида карабин с леђа, на са своја три друга покушава да приђе једном митраљезу иза гранате тополе. Ту пада прорешетан зрнима. Другови га извлаче, па га кроз огањ и урвине доносе до превијалишта …
Чукарица је претворена у пустош, рушевине и непокопано гробље … Изривена земља, изломљене цигле и малтер, греде испревртане с постељним стварима и кућним намештајем; све попрскано крвљу невине деце, чији лешеви леже међу погинулим војницима.
Шефхет још не полази с бојног попришта иако види свој скори крај. Хоће да остане ту до краја, на тој груди, коју је и по други пут залио својом крвљу. Другови га кроз сузе гледају, али их дужност зове … Они се враћају свом митраљезу који је сад на обали пред фабриком шећера. Крај Шефхета остаје један рањеник, који га теши, моли да иде у болницу, да га тамо превију, да га излече, па ће опет на Аду Циганлију, на Сењак. Ако остане ту, ако Немци продру, њему се ни гроб неће знати. Али Шефхет не полази.
Већ се и сутон хвата. Митраљези са „Победе“ и „Јадра“ ни са обале не могу да дејствују због близине српских и немачких редова. Војници од својих карабина и шаторских крила праве носила. Прилазе Шефхету. Односе га на топчидерску железничку станицу, где један теретни воз прима рањенике.
Његов поглед, већ мутан н тужан, лута кроз мрак у правцу Аде Циганлије, на којој је крв пролио, и на Сењак, где је и његова вереница разнесена гранатама.
Преживели борци покупили су мртве и рањене и унели у воз који је тихо, без писка, улазио у младеновачку железничку станицу. Воштаница је догорела над одром Турчина Шефхета Халиловића, који је добровољно дао свој живот бранећи Београд.
Остала је неизбледива успомена на Шефхета Халиловића, који се за гостопримство Београда – одужио својим животом.
Неколико година по свршетку рата, тада пуковник Милан Ј. Радојевић, чији је војник био и храбри Шефхет Халиловић, пребирајући по сећањима, написао је о њему ову причицу и објавио је у „Београдским општинским новинама.”
Ипак, то нешто значи
Кад се на једној свечаности у Паризу, уочи рата, наједном подигло двеста авиона, један француски новинар, сав усхићен, рече свом српском колеги:
– Је лˈте да нешто значи бити Француз!
– Како да не! – узврати искрено српски новинар.
Случај је хтео да се ова двојнца новинара сретну четири године касније и то на ватреном положају, у пробоју Солунског фронта. Српски новинар је тада, уместо пера, носио пушку.
Скрећући пажњу француском колеги на једну српску чету, која је ускакала у немачке и бугарске ровове, ломећи све пред собом, српски новинар рече:
– Је лˈ те да нешто значи бити Србин!
Да, да, много значи бити Србин! – одушевљено узвикну Француз.
Без пасоша
У ослобођеном Земуну, из масе света издвоји се једна жена, иначе Београђанка, приђе мајору Ђукићу, затим клекну и поче да му љуби колена. Кроз сузе радоснице поче да говори:
– Могу ли сад у Београд, господине мајоре? Тамо ми је остало дете, а ја сам овде задржана чим је почео рат.
– Наравно, пут је слободан! – узврати мајор Ђукић. – Пасош вам више није потребан!
И срећна жена похита према свом дому и свом детету у Београду.
„Видаћемо ти ране, Београде!
Бићеш нам светао и весео, лепши него раније, Београде, престоницо и дико наша!”
Мајор Љубомир Недељковић
Међу тешким рањеницима
Лепа и пространа зграда основне школе претворена у болницу Дринске дивизије. У дворишту два повећа шатора у којима даноноћно раде лекари и болничари.
У школским ходницима леже рањеници на носилима: чекају да их однесу на операцију и превијање. Измешали се српски и аустро-угарски рањеници. Болни уздаси и понеки јаук допиру са свих страна.
После превијања, рањенике уносе у топлу собу, нуде их чајем, а нонеки добије и топлу одећу. А кад се појаве болничари и одабирају најтеже, свако моли и куми да прво њега однесу.
Један рањеник моли на немачком језику да га што пре ирихвате и превију му тешку рану на грудима – боји се да ће брзо да искрвари.
Болничари, међутим, прилазе једном тешком српском рањенику, који лежи поред рањеног Аустријанца, и лагано прихватају носила на којима лежи.
Српски рањеник завапи молећивим гласом:
– Однесите, молим вас, прво овог Аустријанца. Можда му је теже него мени. Ја ћу причекати …
Болничари га зачуђено погледше, али му испунише жељу.
