Како се мајор Љубомир Недељковић, командант батаљона IV пешадијског пука, у размаку од неколико часова, поново нашао на Дунавском кеју, где су малобројни браниоци последњом снагом хвали отпор неупоредиво надмоћнијем непријатељу.
Пошто се са својим батаљоном дан и ноћ тукао на улицама Дорћола, трчао с једног разбојишта на друго и затискивао бреше које су пробили Немци и Аустро-Мађари, Недељковић се, најзад – сломљен и исцрпљен, са два готово преполовљена батаљона – обрео на раскрсници Топчидер – Дедиње, где је у једној кући био смештен штаб Комбинованог одреда.
Ту је затекао начелника штаба мајора Мићу Недића и мајора Ђоку Аранђеловића и рекао им да је прикупио и довео два батаљона, али да не зна какво је стање на појединим бојиштима, јер су све везе покидане.
Речено му је да се одмах стави под команду команданта Градског одсека пуковника Миливоја Момчиловића.
Мајор Недељковић овако описује ситуацију:
,, … Паљба на Бановом брду је слабила кад стигосмо до крагујевачког друма. На узбрдици код Карађорђевог споменика огромна кола што вуку туцаник претурена и разлупана, мртви коњи. Нека несрећна породица лежи насред друма. Експлозија разорног топовског зрна показала је своје страшно дејство и на овим несрећницима који не стигоше да избегну.
Непријатељ кроз подеротину, коју прави Мокролушки поток, осветљава рефлектором пут и засипа га ватром. Због овога, наредих да батаљон трком пређе тучено место. Био сам спреман да командујем „лези”, ако би се којим случајем непријатељски рефлектор „исплазио” на ову страну.
Од Бањице па поред Славије и краљевог дворца до Прашке банке нигде живе душе; ни људи, ни паса, па ни уобичајене шетње мачака. Као да је све изумрло. Наједном, пушчана паљба, а за њом учестала артиљерија. Прибијени уз зидове Прашке банке, па даље ка „Балкану”, слушамо овај ратни концерт сурове технике. Ракете и рефлектори осветлише небо из правца Саве и Дунава.
Преко наших глава и кровова укрштају се путање зрна разних топовских калибара. Поред зрна тешких калибара, која су зујала и стварала оштар ветар, разликовали су се гласови мониторских „краставаца” који су стизали преко куће „газда Живка Кузмановића”. Један поднаредник паде рањен од залуталог пушчаног метка.
Пуковника Момчиловића нађосмо код „Малог војника”. На прозору пољски телефон. Уз
њега један полицијски писар, а газда и газдарица зуре из задњих просторија осветљених петролејском лампом. Изгледало је да Београд изумире, да му последњи дамар бије поред ове петролејске лампе у лицу пуковника Момчиловића и овог јединог полицијског писара, који је овде као нека залога бившег великог полицијског апарата у Београду.
Сем танане линије војске према Сави и Дунаву, Београд је био без војске.
Ту добих заповест да, по могућству, све делови наших група на Дорћолу и у Доњем граду прикупим и узмем под своју команду, јер су „услед јаке борбе сведене на мали број и вероватно измешане.”
Кроз Васину улицу па поред Класне лутрије, батаљон је утрчао у Душанову улицу и код основне школе се зауставио, прибијајући се уз зграде. Пусте улице. Код старе синагоге, у Банатској улици, иза полупорушеног каменог зида, нађосмо једног инжењеријског поручника са неколико инжењераца. Група жандарма упорно с ћошкова бочно туче Тесну улицу која води на Дунав.
Лево, где су биле радње, наиђосмо на командира једне чете из VII пука II позива, који рече да је тога дана јуришао неколико пута преко Робијашке баште ради преотимања пруге и да је Аустро-Немце одбацио; да је пруга вечерас остала у нашим рукама и да је при том изгубио много људи, а ово што је остало јако је преморено. Нарочито је страдао од монитора, који су прилазили на неколико стотина метара од обале и топовском паљбом тукли около.
Пошли смо да нам покаже његов „положај”, који се простирао до Доњег града. Ступисмо у мраку на неку неравну банкину. У помрчини густој као тесто назирала се ватрена линија грудобрана а преко ње се ништа није видело, зјапила је само помрчина, која је претила да прогута сваког који у њу уђе.
Бојна врева беше умукла, борбена жестина се притајила да доцније букне као бензин бачен на ватру. Имао сам осећај као да смо у гробу. Газили смо насумице, корак по корак; под ногама је било меко као да газимо по мадрацу или дивану.
Осетили смо нешто страшно – газили смо преко стомака и груди мртвих војника, једних који бране своја права и место под сунцем, и оних других који им то право силом узимају.
Вероватно је на банкини било више наше браће. Болан осећај је ишчезао пред новим напором да се продужи ово гињење. И ми ћемо за оне који остану живи бити хероји, а наша тела ће сметати у црној ноћи да брже иду и боре се за очување земље Србије.
– Молим вас, само тихо. Швабе су само десет корака од нас. Ловимо се као зечеви … и давимо се! – шапатом, испрекидано, упозорава нас командир.
Поред све пажње, Швабе нас осетише, те суну у небо велики број њихових ракета. Погнусмо се и приљубисмо уз грудобран да притајени сачекамо њихово гашење и преваримо Швабе да су бесциљно бацили ракете и да се на овој страни ништа не дешава.
Ово нам дође као поручено. Светлост која дуго потраја даде нам могућност да сагледамо разбојиште.
Јасно се оцртавала издигнута железничка пруга све до близу Небојшине куле са местимичним удубљењима за заклон војника. Целом дужином служила је као грудобран. Назиру се Немци, укопани на обали код куле Небојше. Гомиле угља искитили митраљезима и под њиховом заштитом искрцавају се и пуне врбаке.
Разбојиште прекривено лешевима. Наши митраљези, скривени на крововима кућа, уочавају при светлости циљеве, дискретно туку, да не одају своје место. Тешко њима ако их артиљерија са монитора узме на нишан.
Угасише се ракете, наста опет гробна помрчина и тишина. Блудимо као гробне авети и тешко се сналазимо у пустој помрчини и у лавиринту од авлија, уличица и тешњара Зерека и Јеврејске мале.
Као Београђанину који је прошао скоро све кутове и буџаке, пало ми је у део да се сад борим код старе синагоге, иако никад нисам био близу ње. Још као ђак стотину пута сам пролазио с друговима да играмо лопте на Јалији и Дунаву, али никад нисам ни близу прилазио.
Уверен у губитке чете VII пука и умор, смених је и упутих у моју резерву, а моја 1. и 2. чета заузеше пругу, па од ње даље поред рампе до првих кућа; 4. чета одређена је десно од Улице краља Петра, која води на кеј, да држи пругу и прошири се улево; 3. чета је у резерви код основне школе; инжињерци на свом старом месту иза зида; жандарми груписани у граду, а на градском бедему митраљези.
Прва и друга кућа од Града су наше, трећа неутрална. Жандарми појединачно са углова туку неутврђене улице; њихове силуете на белим зидовмиа оцртавају се нејасно у мркој ноћи. Упорно бране Београд као некад њихови претходници о Св. Андреји на барикадама, приликом турског бомбардовања Београда.
У ноћној тмини, заплете ми се међу ноге неко гараво маче које је газдарица оставила. Изгладнело маче се маукањем умиљавало издижући мршави репић. Насмејах се и поред све озбиљности и шапнух за себе: мани ме се, маче, сада! Оставих га да „преде” и чека неку бољу прилику.
Одједном створи се преда мном гомила старомодних дебелих Јеврејки, са марамама око глава и са много дечице. Изненађен њиховом појавом као из земље, 30-40 корака од непријатеља, упитах осорно:
– Шта ћете ви овде усред бојнице?
Па ми смо биле у подруму! – одговорише углас.
Лакше! Не вичите, нисмо на пијаци. Одмах одавде у позадину или опет у подрум, па шта вам Бог да! – одсекох војнички, а њих брзо нестаде у помрчини.
Господине мајоре, молим да се и моје људство смени, јер код војника има мало муниције – убрзава молбу командир пионпра, видећи да сам сменио чету VII пука.
Знам, знам, али чувајте и то мало. Ускоро ће стићи муниција. Добићемо и бомбе. Ако кренемо на нож, неће нам ни требати. Ми смо овде нови, а ви сте водили борбу и знате место и ситуацију. Разумем да је вашим људима тешко, али ово су тренуци кад се рачуна са минимумом снаге и морала. То се у овако критичним тренуцима ставља на ратне теразије, па кога Бог хоће.
Разговор прекиде омален, блед човек у сукненом оделу, јако црне и пуне браде, због чега му је лице добијало већу белину. Све одаваше комиту.
– Јесте ли ви командир овог одреда? – упитах га брзо.
– Да, ја сам командир овог остатка! – одговори он суморним гласом.
– Колико их још имате? Шта држите у рукама и шта се зна о непријатељу?
– Већина је изгинула, има нас још дванаест! Наша застава је у оближњој кафани, на углу. Држимо ћошкове, а и неке зграде смо посели, не дамо Швабама да мрдну. Они, иза гомиле угља, дереглијама привезаним уз мониторе, још превлаче трупе. Ми који смо ближе кеју осећамо то. Ако добију у времену, биће их све више и више.
– Пренесите мој поздрав комитама и реците им да је појачање дошло и да сте под мојом командом. У 3 часа извршиће се напад с левог крила. Гледајте да одржите своја места. Ако приметите да ми овамо успевамо, крећите напред и уносите у непријатељске редове што више забуне. Мрак је и Бог ће нам помоћи да успемо. Извештавајте ме хитно о свему. Ја ћу бити код синагоге.
Продужих кроз ноћ са ордонансима. Лутање и тетурање по двориштима и буџацима, не би ли боље упознали терен, однос кућа, дворишта и уличица. Трудимо се да доспемо до најудаљенијих бораца, како бисмо из „прве руке” добили обавештење о распореду и снази непријатеља.
Ово прилажење било је скопчано с великим опасностима. Констатовали смо да смо од непријатења били удаљени само по 10-20 корака: плот, зид или какав „неутрални” ров раздвајао нас је.
На обема странама се притајено ћутало а најмањи шушањ био је довољан разлог да се баци бомба у мрак или плане пушка. С обе стране уносила се мржња и опрезност свим својим бићем; нерви су исувише били напрегнути, изазивали су ужасан замор.
У таквим приликама жељно се чекало праскозорје. Тада обично попусти напетост.
У приликама блиског контакта догађају се, поред изненађења, која могу довести до брзог губитка положаја, разне интересантне ствари.
Тако је ове ноћи, на већ поменутој рампи код железничке пруге, где се ломи наша линија, била једна „неутрална” – ни наша ни швапска саобраћајница, која би могла да буде као неки „коридор за комуникацију”.
Само на десетак корака одстојања налазилимо се ми и Швабе и пазили на тај улаз. Ко уђе, тешко њему; могао је унапред знати да га, можда, ни земља неће жива дочекати. Па ипак, на обема странама било је оних који су се дрзнули да уђу у „коридор”, као у какву мишоловку. Обично је ту и остајао.
У њему су као снопови лежали Србин, па Шваба, опет Србин и опет Шваба. Расла је гомила.
Наши су преузимали иницијативу нарочито откако је гомила лешева порасла. Улазило се побауљке и у мраку претресали мртви. Кад се Швабе узбуне и учестају да туку „коридор”, онда су се привлачили гомили, хватали погинуле за рамена или за ноге и довлачили на нашу страну. Настајала би пуцњава. Швабе бију у мрак, а наши бране „плен”.
На овај начин, поред дувана и хране, долазило се до интересантних ствари. Тако се, рецимо, сазнало да су на овом месту » Deutschbomen«. У једној карти брижна »Weiberle«, поред осталог, обраћа пажњу своме мужу да се чува и да јој се врати.
Да, да, размишљам, вратиће се, као што ће се вратити и наредник Кијаметовић, који се, чини ми се, у праскозорје нашао међу гомилом лешева и тако „запушио” коридор.
Непријатељ се трудио да до зоре привуче што већи број трупа на нашу обалу и тако појача број оних који су прешли на нашу страну. Ми смо се, такође, прибирали, старајући се да одржимо везе и осигурамо узајамно помагање. Требало је да извршимо напад и бацимо Швабе у Дунав.
Ипак, није се смело тако жмурећи улетети у помрчину, јер се рачунало на велика техничка средства којима непријатељ располаже, као и на број трупа које имају мноштво митраљеза. Имају и јаку потпору монитора, који су привучени уз саму обалу, правећи гвоздену тврђаву начичкану топовима и митраљезима.
Уколико се ближила зора, журба је из појмљивих разлога била већа, јер је наша жеља да се под заштитом мрака изврши одбацивање непријатеља, како бисмо ујутру имали чисту ситуацију и обалу у нашим рукама.
Још једном је поновљена заповест за напад, са додатком: да се у одређен час пође у напад без трубног знака – изненада, на нож; да се рањеници шаљу код Основне школе у Душановој улици; да ћу се налазити у Банатској улици према синагоги.
Том приликом сравнисмо сатове у минут. Остало је још неколико минута до 3 сата, али нам се то учини као вечност. Влажна октобарска ноћ и хладноћа појачавају нашу зебњу.
Изгледало је да је непријатељ осетио наш покрет иако се радило тихо и опрезно, па учеста с бацањем ракета. Његов страх је био оправдан, нарочито због наше близине и опасности да једним снажним налетом буду натерани у Дунав.
Примирисмо се. Важност момента и акције изазвали су свакојаке мисли. Настало је мучно психичко стање. IIIта ту све није помешано! Осећај дужности и родољубља били су главни. Да ли ћемо успети? Да ли су људи за ово способни? Да ли сви раде пажљиво и предано?
Неће ли направити нешто што ће да омете успех? Навиру мисли и ређају се као слике. Видим: Швабе дижу руке на предају, а неки преплашени скачу у Дунав и даве се; гледам како Дунав носи Црном мору њихова тела …
После видим другу слику: како се гине, како ме је митраљез пресекао на пола или разорна граната разнела у комаде који лете као перје …
Све се то сурвава, у мислима се јављају наши мили и драги, али помисао на дужност према отаџбини, народу, помисао да непријатељ може да нас прегази, даје нам џиновску снагу. Има само неколико тренутака до јуриша – до смрти и славе …
Груди се надимају да пукну, срце убрзано бије, спремамо се на удар прса у прса, да ухватимо за го нож или за пушчану цев. Сви очекују оно снажно и истрајно: „Јуриш! Ура!” и „Напред! Напред! Нестрпљиви смо. Зашто време иде тако споро …
Јуриш! Ура! – чује се глас командира 2. чете која полете на грудобран да пружи пример, да се као као орао из небеса устреми и суне у непријатељске редове …
Ура! – одјекује продужено, као рефрен, глас из стотине грла војника, да би се пренео дуж целе линије. И док су се овамо чули бат ногу и тупи ударци кундака, пропраћени очајним крицима, још је одјекпвало наше „ура!“. Одјек се губио далеко иза Кланице.
Посукаше непријатељске ракете и осветлише ватром разбојиште на коме се помешасмо с непријатељем, где нож и бомба добише првенство. С монитора, који искрцаваше појачање, бљуну млаз светлости и поче да кола од места напада па дуж пруге до Града, а после пређе на куће.
На камари угља оцртавају се „оџаци“ немачких шлемова, митраљези у серијама сипају ватру. Монитор отвори ватру из брзометних топова; поче хватати укоштац већ ухваћене, али се брзо ману тог посла да не би и своје тукао; пређе на ограде и куће из којих је сипала наша смртоносна ватра.
С ону страну Дунава бљунуше нови млазеви светлости из више рефлектора, а за њима отвори ватру непријатељска артиљерија. Одјек бојног кликтања јасно је допирао иа Топчидерско брдо и Бањицу.
– Шта је с Београдом? – питало се тихо, шапатом.
– Држе се наши још на Дунаву! Држе! Ето, чујеш ли наше „ура!”
– Ох, помози Боже нама Србима!
Утиша се бојна бука. Понегде још прасне која пушка или бомба. Аустро-Немци учестано бацају ракете, њихови рефлектори с оне стране Дунава „плазе се” овамо преко глава њихових војника, као да нешто траже, па се опет угасе и уступе место упаљеној „Калупџиници”, која осветљава место борбе прса у прса и место погибије младог капетана Павловића.
При првом узвику „јуриш, ура!” непријатељско зрно га је заклало на самом грудобрану на који је у налету искочио. Умро је с младићким осмехом на уснама и поздравом краљу, отаџбини, родитељима и вереници.
Силан отпор, појачан техничким средствима, којима је непријатељ располагао, учини да се Давид и Голијет раздвоје и да се вратимо на своје пређашње положаје и поведемо у налету заробљене Аустријанце.
Наша је пешадија била остављена сама себи, да ради само сопственом снагом и да прими сву тежину борбе. Стотине топовских чељусти разних калибара бљувале су ватру и бацале челик, а сва наша артиљерија, која није ишла на фронт према Бугарима, била је уништена или ућуткана, а рефлектори поразбијани.
Опет се прибрасмо да поново тврдоглаво нападамо. Дође из једног батаљона XIV пука чета под командом резервног официра, као појачање.
Овом приликом је командант 3. батаљона X кадровског пука, мајор Милићевић, јавио да ће и он предузети напад на свом делу ближе Кланици.
Опег закркља, као у котлу, „ура!” одјекнуше експлозије бомби и граната; отвори се неравна борба; али, авај, опет не успесмо да непријатеља одбацимо, али успевамо да га на месту пробоја заджимо и прикуцамо.
Нова заповест команданта градског пододсека гласила је:
„Задржите се, до даљег наређења, на месту пробоја, не дајте непријатељу да се даље шири!”
Свитало је. Дан се тешко делио од облачне ноћи: влага и јесења магла осећали су се тако да је тело обузимала језа.
У праскозорје, доведоше два заробљена Аустријанца.
Откуда сад ови? – упитах спроводника.
Ето, кад се разданило, видимо да њих двојица седе ћутке уз нас, као мишеви у брашну – објашњава спроводник. – Кад боље погледасмо, а оно – Швабе! Откуда ви ту, питамо ми, а они ништа, обесили носеве и само трепћу. Ноћас, кад се помешасмо, и они се изгубили од њихових и наш глас их повукао. Али, ми бисмо их осетили и познали одмах само да нису скинули капе и гологлави седели у мраку …
Погледах их: били су у пуној ратној спреми, без пушака, јадни, блатњави и скроз мокри.
А што сте тако мокри? – почех да „немчурим”.
Хе, хер – мајор, ваши солдати добро гађају, па сам морао лежати у блату цео дан и целу ноћ: хвала Богу што сам остао жив!
А за доказ свог тврђења искриви леђа и показа ранац који је био сав избраздан, а порција, која је највише вирила,сва је била избушена и искокана тако да је личила на ђевђир, којим наше мајке цеде славско жито.
Посматрам их са задовољством, са уверењем да су се наши војници предано старали да униште непријатеља, који је желео да нам гнездо слободе разори и да нам наш драги и лепи Београд узме. Покупих им хартије и забелешке и послах у позадину.
Рањене евакуисасмо; међу њима и једно Црногорче, једва живо, крваво и бледо, нађено у шипражју… Беше у похабаном лаком оделу и лаким опанцима. Учествовао је у контранападима прошлог дана са жељом да се истакне, свестан да се заједничко заједнички брани …
Код последње куће у Банатској улици, седе на земљи, прислоњени уза зид, с коленима уз браду, два плавокоса дечака. У полумраку учини ми се да спавају.
– Хеј, момци, где вам је спрема! – викнух и продрмах их обема рукама. Осетих под руком укрућеност тела, а кад боље загледах ову децу видех да су изливом крви из рањених ногу умрли тихом смрћу, тако да њен долазак нису ни осетили …
– То су, господине мајоре, из X кадровског пука. Сигурно су овде од јуче – објасни ми један другопозивац.
Чим се раздани појавише се непријатељски аероплани да осмотре трупе и сниме терен. Ускоро пољска артиљерија поче да туче око Робијашке баште, али како смо били у тесном додиру с њиховима то нас гранате пребацују, ријући по ћубрету и бацајући увис црне комаде још несагорелих отпадака.
– Ту, ту удри Швабо, ту је добро! – довикују војници нешто веселији, раскрвављени од јутарње студи.
Тако одјекну смејурија на рачун Швабине артиљерије и његових аероплана.
Дотурише нам нешто за јело тек кад је подне било превалило. Неки кафеџија, чија је кафана била на углу испод основне школе и већ у рушевинама, прекиде нам јело. Дошао је с Бањице. Моли за дозволу да отвори затрпану касу и узме новац. Шта да му кажем? Нисам га познавао, па нисам желео да будем, ма и нехотице, његов саучесник, ако каса није његова. Он оде покуњен …
Пођосмо у обилажење бојиште. Блиски додир с непријатељем, удаљеним понегде само десетак корака, откривао је опасност. Иза плота илп иза какве каце у шупи вребало нас је око непријатељских стражара „бојне предстраже.” При најбржем претрчавању једне уличице, осуше ватру и један ордонанс, погођен у кичму, паде ничице у ,,мртви угао”. Готово није ни зевнуо. Наредих да се извуче и сахрани у баштици пред школом.
Кренух кроз разрушена дворишта ка резерви да се распитам за нова наређења и добијене извештаје. У том тренутку тресну једно зрно у кров зграде Друштва Св. Саве.
Командир 4. чете молио је за дозволу да се повуче. Рече да га један непријатељски митраљез туче бочно јутрос од девет часова. Не дозволих и препоручих да митраљез протера.
Нисам честито ни стао, кад се отвори „богојављенска паљба”, какву сам доживео 1914. године на Кулинама с покојним председником београдске Општиине Марјановићем. Спазих некакву бојну комору те одох к њој. Коморџије из јужне Србије, заклоњени иза зидова, у очекивању. Таман да их питам из ког су краја, кад долете, сав задихан, ордонанс из левокрилне чете и извести да се наши делови повлаче.
– Како? Зашто? Па ја сам сад био тамо.
– Ено, погледајте! – и показа на Душанову улицу у правцу „Две буле”.
На моје запрепашћење, сручила се у нереду маса војника на улицу. На крају улице ка граду избише у повлачењу моји делови. Требало је ово спречити и повратити их. До мојих војннка имало је доста. Још добро незалечен од ране у груди с Мачконог камена, не могадох да потрчим. Сетих се перореза, зачас с коња спадоше оба муницијска сандука. Узјахах на дрвеницу да одјурим, али се коњ не даде покренути и издвојити од друдругих. Тек на тегљење коморџије, моје мамузање и мување ордонансово, крену каскајући за коњовоцем.
Тако доћох међу војнике. Успео сам да их повратим, али тек што зађох за угао, опет се повратише, водећи под руку рањеног командира. Кркљанац у Душановој. То појача нервозу. Непријатељски војници из разних дворишта избијају ка Душановој … Осећало се да је линија пробијена и да се непријатељски обруч спрема да нас загрли и задави. Моменат врло тежак. Невољно наређујем повлачење под борбом ка Васиној улици, иако делови већ и сами грабе тамо. Непријатељска артиљерија прати нас шрапнелима, тукући уздужно улице.
Срећом, поче падати мрак. Близу нове синагоге застадосмо. Одавде послах извештај да се повлачим ка Позоришту. Ту ћемо, мислим, начинити одбрану. Журимо Васином ка Споменику, да бисмо стигли пре Шваба, ако су они, случајно, од Перионице Позоришном или Доситејевом пошли ка Теразијама.
Непријатељска артиљерија преноси ватру дубље у варош, верујући да смо далеко одмакли. Код „Уједињења” и „Македоније” мртви жандарми, без чизама … Навукао их је неко коме су биле потребније … Сви прозори на „Српско-француском клубу”, старој кући пуковника Констатиновића – полупани, зграда прилично оштећена. Док смо код Народног позоришта правили барикаде, затварајући све улице почев од Кнез-Михаилове, Чика-Љубине, Васине, Доситејеве и Позоришне, мајор Поповић је пијуком копао калдрму насред Позоришне улице, у висини позоришне бине, да би укопао спасени митраљез и да би уздуж тукао улицу, ако би непријатељ кренуо овамо …
Очекивали смо Швабе, допуњујући наше утврђивање. Његово кретање је било споро. Бојао се „клопке” коју су му увек припремали и које је скупо плаћао.
У 8 часова увече дојаха командант градског одсека и пред радњом Ђорића, фарбара, издаде
следећа наређења:
„Данас је пало Баново брдо. Даља одбрана вароши има се напустити. Ви, с вашим деловима, ставите се у заштитницу и одступите у два правца: преко Теразија – Краљевог двора – Звездаре – Стефановића механе према шанцу Подофицирске школе, а другим делом Улицом Два бела голуба – Старо гробље – Тркалиште – Седам кућа.”
Наша нада да ће се престоница одбранити била је сасвим изгубљена. Кренули смо ћутке, као на гробље. Прођосмо Двор и Цветни трг, ноге се једва вуку, као да их извлачимо из блата. Нешто невидљиво вукло нас је натраг. Освртао сам се према Теразијама и „Албанији.”
Нигде живе душе. Београд се притајио, осећајући потребу да се примири до бољих времена. Немо га поздрављамо, јер су наша душа, наша младост, наше детињство били за њега – наш драги мили Београд, нашу престоницу – везани.
До виђења! До виђења! Као стари знанци видећемо се опет. Видаћемо ти ране, Београде! Бићеш нам чио, светао и весео, бољи него раније; Београде, престоницо и дико наша!”
