име: Миливоје Кајафа
презиме: Анђелковић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1868.
година смрти: 1940.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
У првом светском рату Дринска дивизија је имала два славна команданта. До Солуна Миливоја Анђелковића Кајафу и на Солуну Крсту Смиљанића. До Солуна су биле две Дринске дивизије. Кајафа је командовао Дринском дивизијом првог позива. У тој дивизији су били четврти, пети, шести и седамнаести пук.
Када је завршена одбрамбена фаза колубарске битке, командант Прве армије Живојин Мишић је одлучио да своју армију повуче чак до Горњег Милановца и у том смислу издао одговарајућа упутства – да заштитнице пруже снажан отпор док се главнина не одлеци од непријатеља, да код Милановца одмори и нахрани војску, да је снабде муницијом и припреми за офанзиву. Војводи Путнику је поставио ултимативан захтев – или да се његов план прихвати или да му пошаље замену. Узадудно је војвода молио свог бившег помоћника да се постепено повлачи – Мишић је остао упоран. Путник је на крају то одобрио истовремено дајући упутства војводи Степи да се са својом армијом одржи колико може на дотадашњим положајима, а затим да се постепено повлачи на лазаревачке положаје. Војвода Степа је то одмах учинио, што је разљутило српску вдаду, тако да је замало смењен новоименовани војвода Степа, јер је Путник саопштио влади да се због повлачења Прве и Друге армије мора напустити Београд. Упозорен да то не чини, војвода је одговорио да он није крив што је некоме пало на памет да престоницу намести тамо где треба да буде гранична караула.
Вечити оптимиста, генерал Мишић је обавестио Врховну команду да се у његовој армији ори песма и вије коло, да пристиже артиљеријска муниција и да ће Прва армија 3. децембра кренути у контраофанзиву. Мишић је уједно замолио Путника да нареди да остале две армије и Одбрана Београда нападну положаје испред себе да са тих положаја непријатељ не пребацује снаге цротив Прве армије. Путник је одобрио и поздравио одлуку свог бившег помоћника, јер је, изгледа, и сам дошао на ту идеју.
Када су пријатељи са стрепњом очекивали капитулацију Србије а непријатељи ликовали догодило се чудо. Срби су кренули у контраофанзиву. Тамо где је десни крак Поћорекових кљешта требало да маршује према Крагујевцу, а леви крак од Космаја да сабије српске трупе у ролну и да дефинитивио зароби главнину српских трупа и Србе црисили на капитулацију – загрмели су српски топови, први пут не штедећи муницију, а српски пукови кренули су у јуриш. Већ првог дана офанзиве Горњи Милановац је био пун ратних заробљеника. Трупе Прве армије толико су напредовале да је Путник морао да препоручи Мишићу да опрезније наступа. Мишић је ту наредбу пренео командантима дивизија и пукова с напоменом да поступају према ситуацији на својим положајима.
Кајафа није примио препоруку за опрезније наступање, па је самоиницијативно гонио непријатеља целом дивизијом. Мишић не само да одобри Кајафину иницијативу, него га је похвалио, а даља заповест је гласила: „Терај, Кајафа!”
Прва армија је тако снажно гонила непријатеља да је за собом остављао топове, комору, болнице, једном речју код непријатеља је изазвала такву панику, да су пред собом видели само један циљ – стићи до Дрине па макар без оружја. Најистакнутије место у офанзиви Прве армије припало је Дринској дивизији првог позива и њеном команданту Миливоју Анђелковићу Кајафи.
Стари Путник је оценио да ће Мишић докусурити Поћорекове трупе испред себе, па је с лазаревачких положаја почео да рокира трупе према десном крилу, према Космају. Прво је у помоћ трупа Одбране Београда упутио Тимочку дивизију првог позива и када је уз њену помоћ преброђена криза на Космају, он тамо шаље и Моравску дивизију првог позива. Критичари, недобронамерио нападају Путника да је непотребно две дивизије првог позива послао да губе време маршујући према Космају, уместо да, користећи се брзим напредовањем Прве армије, одмах крену у офанзиву с положаја на којима су те дивизије биле. То на први поглед и изгледа логично. Али, стари вук је друго имао у виду. Снага Поћорекове офанзиве налазила се на крилима – то су она два крака његових кљешта, па је војвода, поред снажне офанзиве на свом левом, желео такву офанзиву на свом десном крилу, да не бн дозволио да непријатељ организује одбрану Београда, да спречи уличне борбе и да му онемогући да у Београду задржи мостобран за наредну офанзиву противу Србије.
За 12 дана, од 3. до 15. децембра 1914. године од Горњег Милановца и Космаја до Дрине и Саве нестале су Ђесарове армије. Тог 15. децембра Путник је обавестио владу да, осим ратних заробљеника у Србији, непријатељских војника више нема. Преко Саве и Дрине Поћорек је пребацио 12.000 официра и 450.000 војника. Срби су му из строја избациди 7.592 официра и 226.212 војника. И Срби су скупо платили најбриљантнију не само српску него и савезничку победу у 1914. години. Из строја српске војске избачено је 2.110 официра. 8.074 подофицира и 153.373 војника.
Несумњиво најталентованији старешина српске војске генерал Мишић добио је трећи по реду чин војводе за успешно воћену и окончану колубарску битку. Кајафино име с поштовањем се цомињало не само у војсци него и у народу и код савезника, а добро су га познавали и непријатељи.
Кајафа је врло рано пензионисан после првог светског рата не добивши чин генерала.
