име: Стеван Брка
презиме: Рајичевић
име оца: П.
место: Реткоцер
општина: Медвеђа
година рођења: 1878.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1989, фељтон у новинама Новости
Стеван је ваздухопловни капетан прве класе и пилот. Родио се осмог фебруара 1878. године у селу Реткоцеру на југу Србије. Пореклом је из Језера у Дробњацима из чувеног братства Раичевића. Пре 300 година живели су код Пирлитора. Тада је ту било више кућа, читаво село. У време неких великих буна на њих удари око 1651. године Али-паша Ченгић, многе побије и зароби а остале расели и растера. Од свих њих у Дробњаку остану тројица међу којима и Рајић. До 18. века цело братство носило је једно презиме по Рајићу а после су се поделили у више породица које и данас живе у Дробњацима. Они, пак, који су се у 19. веку доселили у Србију а од којих је и Стеван носе и данас презиме старог братства Рајичевића.
Пре балканских ратова кратко време Стеван је служио у жандармерији а потом у техничкој служби опттине београдске. Када је објављена мобилизанија напустио је службу и већ 12. септембра 1912. био је на зборном месту Другог пешадијског пука у Прокупљу. Као резервни поднаредник био је распоређен за водника четврте чете трећег батаљона Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива. Са својим пуком у балканском рату учествовао је у борбама на Куманову, Бабуни, Прилепу, Бакарном гумну и Облакову. Нарочито се истакао јунаштвом у једној ноћној борби на Крстацу код Бабуне где су турски одреди састављени од црнаца у више јуриша под заштитом своје артиљерије хтели пробити наше одреде. Ту су сви јуриши Арапа одбијени нашим бомбама и бајонетима. Рајичевић се тада истакао јунаштвом у борби на Облакову код Битоља.
После угушења албанске побуне његов је пук из Дебра са положаја „Два брата“ пребачен на бугарску границу те је читав месец дана логоровао на Овчем пољу. Приликом мучког бугарског напада на Брегалници његов пук је био на Јежевом пољу где се и сукобио с Бугарима. У огорченим борбама на Брегалници и после заузећа Штипа Раичевић је био тешко рањен.
При објави мобилизације 1914. године распоређен је у Други прекобројни пук комбиноване дивизије, са тим својим пуком у коме је био водник учествовао је у свим борбама које је пук водио и са њиме дошао на Крф. У борбама на Церу, видно се истакао личном храброшћу, тешко је рањен и за заслуге у бици на Церу одликован је Златним Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
У априлу 1916. године из Другог прекобројног пука комбиноване дивизије био је изабран за питомца за извршавање пилотаже и са Крфа са осталим изабраним друговима упућен је у Француску. Тамо је 1916. године свршио пилотску школу у Шартуру а потом се вратио на солунски фронт где је распоређен у српско-француској ескадрили Ф. 521. По доласку на фронт настао је његов интензиван рад у ескадрили. Извршио је многобројна летења за реглаже артиљеријске ватре а нарочито се истакао при честим бомбардовањима непријатељских логора и других објеката при извиђању и фотографисању непријатељских положаја. Летео је врло ниско и често се излагао великим опасностима. Тако се 28. августа 1917. године приликом једног бомбардовања непријатељског логора иза Доброг поља спустио врло ниско и по извршеном бомбардовању митраљирао непријатељске ровове. Том приликом његов апарат је погођен парчићима непријатељских граната и пушчаним зрнима на преко петнаест места а он је чудним случајем остао неповређен. Успео је да се спусти на земљу, али је његов апарат био неупотребљив за службу. У даљем раду у ескадрили на фронту имао је извапредних примера храбрости и пожртвовања и увек се истицао у извршавању тешких задатака. За тај свој рад, поред осталих похвала и одликовања, 23. марта 1918. године похваљен је наредбом команданта армије.
За време пробоја солунског фронта извршио је с успехом многе задатке и видно се истакао личним јунаштвом. Његов рад у авијацији приликом септембарске офанзиве нарочито је крунисан одржавањем веза између наших јединица које су наступале и гониле непријатеља. Са својом ескадрилом долетео је у Нови Сад где је остао до демобилизације.
После рата није остао у ваздухопловству али је приликом разних аеронаутичких манифестација учествовао и сарађивао у Аеро-клубу и увек дао пуно доказа о својој љубави према ваздухопловству.
Истакнути витез из првог светског рата Стеван Раичевић није се такав показао у другом светском рату, јер је припадао одредима Драже Михаиловића.
Не зна се тачно да ли је право презиме Рајчевић или Рајичевић. У Јабланици су познатији као Гардићи.
Новине „Новости“ у свом фељтону од 30. септембра 2014. о Рајчевићу пишу:
Стеван Рајчевић је био Топличанин, пореклом с Дурмитора. Светозар Ђорђевић га због бркова описује као цара Виљема, а други пилоти су га звали Сердар. Никад није ишао ненаоружан, обожавао је „шљедовање вина“, а пре него је „зајахао крилатог виловитог шарца“ више пута је био одликован у Другом гвозденом пуку. Марка Краљевића је волео и призивао и на небу и на земљи. Летео је са поручником Јешом, кога је звао „куфер“, а никако у ваздуху није могао да држи правац већ је увек летео нагнуто. Мегдан није пропуштао.
Уочи пробоја Солунског фронта српске 521. и 522. ескадрила биле су спремне. Капетан Вукосављевић, овенчан славом са Западног фронта, вратио се 25. августа 1918. из Француске и преузео командовање ескадрилом. Пред „дан Д“ Вукосављевић је увежбавао своје ескадриле на Вертекопу и за око му је запао пилот Стеван Рајчевић односно његов удес на „брегеу“ приликом узлетања (други у кратком периоду).
Пошто се Рајчевић искобељао из олупине авиона, Вукосављевић се обратио пилоту:
– Ви сте, Рајчевићу, постали први српски ас јер сте поломили највећи број, додуше наших авиона. Док сам ја командант, више нећете летети. Немамо више авиона за ломљење.
Следећег дана, 2. септембра, 20 авиона је било спремно да узлети на пробој Солунског фронта. Пилот Рајчевић ту ноћ је провео сам и посрамљен у својој кућици, али се у цик зоре створио пред командантом.
– Команданте, могу и ја на старој једанаестици.
Вукосављевић га је гледао зачуђено сетивши се авиона који је требало да буде расходован у хангару, али је и даље оклевао:
– Не може. Немаш извиђача – узвратио је.
Рајчевић му је као из топа одговорио:
– Извиђач Јаков Љутић је спреман.
Љотић је био потпуно шокиран:
– Одох да се спремим за летење уз врло нелагодно осећање.Било је наређено да се искупимо на 2.000 метара и да у групи кренемо на фронт. Међутим 11. на писти ни да мрдне. Механичари су се ређали, један па други, покушавајући да покрену елису али без успеха. На крају се на крило попе шеф механичара да провери Рајчевићеву кабину те му саопшти:
– Па ви нисте дали контакт!
– Мичи се, балего, шта ти знаш – одбруси Рајчевић механичару сетивши се шта је погрешио и тада даде контакт, те се са авиона диже облак прашине.
Рајчевић, да би што пре стигао авионе који су се већ дигли, није ни покушао да узлети по дужини писте већ га зарула по дужини, на ужас извиђача.
Пред нама су, наставља Љотић, биле телеграфске жице, па друм, па гробље. Рајчевић даде пун гас, па снагу, па пропе авион те прескочисмо жице и друм.
То није био крај мука. Наиме, Рајчевићев авион није никако могао да достигне висину већу од 1.000 метара, а пред њима се нађоше Могленски врхови, Кожух, Дудица, Ветерник. Видевши муку, Рајчевић се досети па управи авион поред планинских зидова на превој Тополац и прелети буквално додирујућу точковима земљу и на њој Бугаре који су се набили у шанчевима.
Како су прелетели превој, Рајчевић и Љотић су гледали како су српски авиони већ дигли у ваздух бугарска складишта муниције код Конопишта, али ни то није обесхрабрило Рајчевића. Прелетео је поред својих авиона који су се враћали са задатка и навео авион право на циљеве у пламену. Љотић изручи бомбе, а Рајчевић крену опет на Тополац.
Љотић је описао и свој страх пред слетање јер је пилотски лош глас Рајчевића био надалеко чувен:
– Рајчевић се први пут спусти на земљу као највештији пилот на свету – записао је Љотић.
Савезници су Солунски фронт напали 2. септембра са 234 авиона. Та битка је била страшна и на земљи и на небу.
У сведочењу Миодрага Томића о пробоју Солунског фронта описује се одушевљење на аеродрому у Ветеркопу, одакле су полетали наши авиони:
– Кад се прва група већ дигла у ваздух и узела правац ка фронту, онда је са великим нестрпљењем очекивао повратак исте, да би се добиле вести о нашем напредовању на фронту. При почетку повратка прве групе са фронта и при спуштању првог авиона, исти је био опкољен радозналим присутнима, који су желели да чују вест са фронта. Овог пута окупљени су видели да је рањен извиђач и да је аероплан погођен на више места. Рањеник је саопштио очекивану вест присутнима: Напредујемо, прва линија ровова је пала у наше руке. Уследило је славље.
Томић даље бележи: „Целог дана наши авиони у групама одлазили на фронт и враћали се, за бомбе и стрелце, док су други наизменично крстарили над линијом фронта. После подне група од 40 аероплана извршила је бомбардовање непријатељских магацина. Аероплани Вертекопске ескадриле са одличном тачношћу су бацили бомбе на одређене циљеве, и проузроковали су велику штету. Непријатељ је употребио сва своја противаеропланска оружја и обасуо цео простор у коме се летело шрапнелима. Упркос свим препрекама, бомбардовање је вршено у највећем реду и дисциплини. По извршеном бомбардовању цела ова ескадра од 40 аероплана вратила се на свој аеродром.“
Овим бомбардовањем завршен је рад 2. септембра, када је стварно пробијен Солунски фронт и када је почело наше храбро наступање.
На Солунском фронту, у српској авијатици, умрло је и погинуло 11 српских, један црногорски, два руска и 82 француска а заробљено је три српска летача.
У књизи „Кроз ратне вихоре“ описано је и како се Стеван Рајчевић Брка после једног бомбардовања Доброг поља 1917, по обичају, спустио ниже међу Бугаре да митраљира ровове. Том приликом ови су му скроз избушили авион и он је једва успео да апарат усмери на нашу страну. Слетео је на једвите јаде у жито, баш поред седог чиче са жутим качкетом.
Када Рајчевић истетура из авиона чича му добаци:
– Где баш у жито!
– Иди Греко у божију матер – одбруси пилот и тек тад погледа деду.
– Опростите, господине војводо – стрекну Брка када препозна Степу.
Према овој причи Рајчевић је Степи зачас објаснио зашто је морао да се качи са Бугарима кад није било „невоље“.
Сутра је Степа издао похвалу за Рајчевићево јуначко дело, а Французи су хтели да пукну од муке, јер му нису могли ништа иако је без потребе уништио још један авион.
