Хили
Једнога дана унеше мало свежине у наш монотони живот Енглескиње из једне канадске болнице, које су навратиле да посете наш пук.
Солун
Kао да је овде зборно место нација, па су сви запели убрзаним темпом да изграде нови свет. Такав је био Солун априла месеца хиљаду деветсто шеснаесте године.
Тамо далеко
Чудан ти је овај наш свет. Брзо се свикне на сваку ситуацију. Пре три месеца први пут видели су море и бленули као на чудо. Пази их сада… као да су „репоње“ на броду одрасле.
У фронт!
После обуке изиђемо на обалу и посматрамо рибаре. Понеки пут им се и војници придруже и онда заједно вуку мрежу. Са нестрпљењем чекамо када ће се мрежа појавити.
Острво смрти
Али треба батаљон војске по цео дан да копа гробове, а после ни места не би имало. Сада их бацају на обалу, увече дође једна лађа, натовари их и онда ноћу баце у море.
Сан или јава
Нешто сам промуцао, јер чисто не верујем да је Танасије жив. Па још и у енглеској униформи. Јест, Танасије. Поздрависмо се срдачно. Смеје се и Таса, показујући своје беле зубе.
Крај мука…
Војници су бленули. Сада ће се навести на пучину. И радовали се и стрепели. Али се тешили да им се ништа горе не може десити но што су већ преживели.
На ивици живота
Преплашена животиња омаче се низ обалу и река је понесе. На оној обали привлачили су журно конопац од руке до руке, било их је преко двадесет…
Смејали смо се гладни…
Према светлости ватре угледасмо попа Момчила са читом на глави и у црном капуту. Ишао је к нама. Али као да се предомисли, окрете надесно и оде у правцу шатора команданта пука.
Живе лешине остају
Сада су нам људски лешеви служили као путоказ. Покрај многих леже и њихове пушке. Вукли су их до последњег даха…
Усопши, раб божји…
Људи занемели. Иако готово на сваком кораку виде понеког мртвог војника, стоје сада скрушени и збуњени. Жао им мајке, а не знају ни шта да раде са дететом.
На домаку мора
Тако све поред обале, и стигосмо у Сан Ђовани… Једна зграда само и неколико барака. Остало крш и камен.
Аероплани туку
Гладни војници лутају улицама. Један сео на праг куће, ставио пушку покрај себе и притајио се. Не знамо да ли спава, или је мртав.
Беспуће…
Једнога дана засу нас киша са хладним ветром. Шатори су били сасвим поцепани, а вода подилазила испод војника. Било је тешко наћи дрва.
Уста мичу, трбух не осећа
Али, и људи заостају. У многих су отекле промрзле ноге, те остају седећи крај пута. Нити они моле за помоћ, нити би им ко могао помоћи.
У планинама
При светлости слабе лампе, а кроз дим дувана, једва назрех гомилу људи, који су седели на поду, око ниске трпезе, прекрштених ногу.
Голгота
Налазимо се на висини преко хиљаду седам стотина метара. И да је лето, било би нам хладно. Ноздрве се при дисању лепе. Људима би се повратила снага када би попили само гутљај нечега топлог.
Ко је вера, а ко невера
Треба оружје уништити. Па ми нисмо више војска! Све је пропало! У овој тамној мразној ноћи брујало је као у кошници.
Код граничног камена
Ја и Ђуро пођосмо уз мрачне и уске дрвене степенице. На врху нас дочека један млад Арнаутин и руком нам показа на једна врата.
На прагу отаџбине
Неки се колебају, пођу, други их сретну и онда се врате. Изнурени телом, измучени душевним колебањима, лишени тако воље, иду мрзовољно, ослушкујући непрестано шта се око њих говори.
Моја, пета батерија
Изненађени навалом, Бугари поскакаше. Застадоше, као да не верују. Али наши почеше ускакати у ровове и Бугари окретоше леђа. Наши су им дували за вратом. Пређоше ровове, налетеше на бугарску комору.