Аероплани туку

Приближујемо се Скадру… Војници се вуку млитаво по блатњавом друму, Често застану да предахну.
Многи седе на гомили камења покрај пута, наслонили главу на руке и тешко дишу. Лица им обрасла у браду, образи упали, а уста испуцала од зиме и ветра.
Нама у сусрет иде један Црногорац са пушком. Када виде да стојимо на друму, застаде и он.
– Помагâ ви бог! – каже и седа на гомилу камења. Онда вади кесу са дуваном и пуни лулу.
– Одакле ти? – пита га неко.
– Ја?… Са границе.
– Па куда ћеш?
– Ја дома. Ма ђе ћу, грдан, на друго мјесто!
Било је хладно, те потпоручник Драгиша нареди поднареднику ордонансу да подложи ватру. Тек Црногорац разрогачи очи.
– Ма што збориш, чоче?
– То што чујеш…
– Али и они је човјек, кâ ти, и што ће ти он ложит ватру?!
– Старији сам, имам право да наредим. А зар ти не би послушао твога старешину, кад би ти тако што наредио.
– Е, богуми, никад ни довијек! – Црногорац пребаци ногу преко ноге и завали се на оно камење. – Ако је жедан, нека заити воду сам; ако му је зима, нек тура ватру сам.
На ову причу смеју се и ордонанси.
– А зашто идеш са границе кући баш сада?
– Па видим сви побјегосте, и ја кâ велим, идем да браним сам кућу своју.
Потпоручник Драгиша се окрете нама:
– Ове људе не могу да разумем… Или се праве шерети, или су детињасто безазлени, када овако говоре.
– Ни једно, ни друго вели поручник Протић – већ само примитивци… Вековима су живели у овим кршевима издвојени од целога света. Све њихове традиције своде се на јунаштво и тај се појам с колена на колено издигао до култа. Иако сада нема прилике да се покаже такав јунак, Црногорац је то бар на речима. Он у својој уобразиљи замишља догађаје, види себе како сече лево и десно, те онда и у обичном животу уобрази како је заиста јунак. И ја верујем да овај искрено говори. Не би био он Црногорац ако то не покуша, ма и у мислима само, па ће после причати како је побио стотину Аустријанаца. А предаће се првој патроли на коју наиђе.
На Скадарско поље стигосмо око подне. Био је мутан дан. Нека сива, висока измаглица заклањала је небо. Земља је била влажна. Војници су наилазили са свих страна. Једни су растоваривали коње, док су други разапињали шаторе.
Наједном се зачу фрктање аеропланских мотора. Људи се унезверише. Заклона нигде не беше. Неко викну:
– Ево га!
– Лези, лези! – чули се повици.
Пешаци припуцаше из пушака.
Лежемо на земљу. Али земља тврда… По звуку мотора осећамо да је близу, готово над нама… Дах смо зауставили, али срце бије, кожа се јежи, а нерви све више затежу…
Прође…
Али налете други… Чује се неко хујање из ваздуха… Мускули задрхташе, а рукама покрисмо главу… Хук је све јачи…
Гррр-у-у… проломи се негде у близини.
Сваки хвали Бога што на њега није пала бомба. Али, ево, враћа се… Шестари као птица грабљивица над нама… Опет хучи. Опет стежемо вилице и песнице…
Гррр-у… Гррр-у!
Просипа немилосрдно бомбе… Зар оволике муке преживели!… Господе!
Грр-у!
Одлете ка вароши… Ваљда неће више. Враћа се. Оде мало десно… Изгуби се у магли.
Свима лакну. Распитујемо се где паде. Кажу: међу пешаке. Има доста рањених.
Комесари отишли у варош да траже хлеб. Али после подне вратише се без хлеба, и без икаквих намирница. Команданти се саветују. Војници гладни, стока малаксала, а време хладно, па још поче и суснежица. Рекоше да су нашли само сламу за простирку, те људи одоше са коњима. Донели су нешто мало сламе. Командири половину дадоше војницима да распростру по шаторима, а за другу половину наредише да се дâ коњима као храна.
Одосмо у варош, да видимо има ли чега да се купи. Сем неких арнаутских колачића ничег више. А и то нестаде… Са града припуцаше баш тада топови, као знак да иду аероплани, те се склонисмо брзо у ходнике кућа. Бомбе из аероплана почеше да праште по вароши. Црногорци пуцају из топова разорним гранатама те не знамо од чега пре да се чувамо.
Гладни војници лутају улицама. Један сео на праг куће, ставио пушку покрај себе и притајио се. Не знамо да ли спава, или је мртав. Неко предложи да се уверимо.
– Море, оставите га… Што, ако га пробудиш, даћеш му хлеба… А ако је мртав, шта му можеш? рече Драгиша и продужисмо пут.
Глад почиње и нас да мучи. Седимо покрај ватре и само говоримо о јелу.
– Замисли да се неко нашали сада, и тресне пред нас пуну корпу векни.
– Боже, ала си луд! Море пексимит, па са чајем… Деликатес! – вели потпоручник Војин.
Говори се о неким транспортима хране који никако не стижу. Прича се о неким командама у којима се приређују гозбе. Проносе се гласови како су данас у другом дивизиону имали за ручак сарму од купуса. Отишли смо одмах да се уверимо, и Лука нареди Исајлу да подгреје онај остатак. Јели смо халапљиво ону сарму, али без хлеба. Каже Лука да су месо добили из не знам које команде, где су официри комисијски прогласили једнога вола за цркнутог, и онда наредили да се закоље. Наместо масти добили су из једног митраљеског одељења вазелин.
– Зато је сарма мало бљутава – правда се Лука.
Али ми то нисмо приметили.
Једне хладне ноћи избудише готово цео пук. Наређено је да се одреде људи и изаберу четрдесет најјачих коња, да пренесу државну благајну у Сан Ђовани.
– Е, то је да човек провришти – буни се капетан Милутин. – Гладни људи, гладна стока, преносе државне милионе. И по овом времену, измучени, изнемогли, до Сан Ђованија, и опет натраг. Не завидим им…
И баш њега, сасвим случајно, одредише за вођу транспорта. Ипак се он спреми и оде. Те ноћи било нам је врло угодно у хладним шаторима, јер нас је могло снаћи још и нешто горе.
Сутрадан имали смо за ручак нешто мало пиринча, али без хлеба. Баш за време ручка наиђе посилни потпоручника Драгише и рече да је његов коњ пао, и не може више да се дигне. Одосмо да видимо. Лежала је малаксала животиња, и тужно нас гледала. Војници су покушавали да га дигну, али глава негова немоћно паде. Драгиша извуче сву сламу из свога шатора, да би коња мало окрепио. Било је доцкан. Слабине су се тешко надимале, а ребра излучена, као сводови на вијадукту. Приближавао се крај. Животиња је гризла земљу… Драгиша се заплака. Није могао више да посматра самртне муке свога верног друга, и оде да лута бесциљно, по вароши и логорима.