Аероплани туку

Донели су најзад однекуд и хлеб. Али на свакога војника по осмина само. Обрће Груја оно парче хлеба и вели:
– Ово, бре, нема ни за један зуб.
Разговарају војници да ли је боље да то парче грицкају, или у неколико залогаја да прогутају.
– Помало, а поваздан – вели један.
– А-ја… док ми се не заглави у гуши, да осетим залогај, не вермам ти ја то грицкање. Једном, али вредно.
Живот у биваку није се обављао по оним мирнодопским правилима, већ више по навици и потреби. Војници су устајали рано, јер су на то навикли. Сењали су и чували коње, јер су те животиње и њима биле потребне. У варош нису одлазили, јер нису имали пара. А по околини нису скитали, пошто им је предочено да су Арнаути неповерљиви. Чули су да су Арнаути опљачкали читаве одреде наше војске, а тек неће појединце. Седели су тако поред ватри по цео дан, најежени и нарогушени од зиме, гладни и изнемогли. Ако ли који од њих пронађе по шаку кукуруза, онда седе поред ватре и пеку „кокице“. Официри су заједно са њима, и онда деле кокице на равне делове.
– Већ је трећи дан како људи нису примили хлеб, своју једину храну, а пети дан како се за коње није примио ниједан килограм зоби – рачуна потпоручник Живадин.
Коњи се хране сламом и неким буђавим сеном. Животиње опустиле главу и глођу кочеве за које су привезане.
– Овако се, браћо, више не може! – шкрипну зубима поручник Коста „Турчин“. – Док они нама причају… те пријатељски обзири, те дисциплинована војска, ми ћемо заједно са овом стоком полипсати од глади. Ја одох по храну.
Повео је собом десет војника са пушкама. Увече се вратио са два џака купуса.
Прича нам Коста да је лутајући наишао на једно арнаутско село где је видео купус. Није хтео да пљачка. Позвао је лепо Арнаутина и понудио му три стотине динара у папиру, за тридесетину главица купуса. Било се сакупило још неколико Арнаута. Нису хтели ни да чују. Тражили су злато.
– А мени се нешто смрче пред очима и викнем војницима: „На готовс!“ Кад шкљоцнуше затварачи, Арнаути се разбегоше на све стране.
На Божић деветсто петнаесте, ручали су војници чорбу са листинама од купуса. Али без хлеба.
Баш на Божић седимо поред ватре, а у суседном биваку угледасмо свештеника са епитрахиљем. Око њега група војника. Запита неко, шта раде тамо.
Опева једнога војника. Јутрос га нашли мртвог у шатору.
Ми продужисмо започети разговор.
Говори се да ћемо овде чекати док не стигну транспорти у Сан Ђовани, који треба да нас приме. Пронесе се тек глас: стигли су. Крећемо одмах. И у тој нади пролазили су нам дани.
Свако јутро пред шатором лекара читава поворка војника. Свлаче се за преглед на пољани, док хладне кишне капи росе голо тело. Прича нам после лекар:
– Њиховој болести не помаже аспирин, ни кинин. Најважнији лек Farіna trіtіcі vulgarіѕ или, на прости језик преведено, хлеб, немамо. Шта могу! Изнурени и изнемогли војници враћају се
под шаторе и леже беспомоћно на влажној земљи.