Беспуће…

Најзад стиже наређење за покрет.
Ишли смо пространом равницом, необрађеном и пустом, пуном неког ситног шљунка и камења. Вођа извиђача нам објасни да се на крају ове равнице, одакле почињу они кршеви, налази црногорска граница. Одатле настаје Албанија.
– Све даље вода носи… – размишља потпоручник Драгиша.
Прошли смо целу нашу земљу, затим Црну Гору, ево нас и у Албанији. Под борбом, преко кршева и снежних врхова, често без хране, а сада готово без хлеба и одела. А на целом том мучном путу оставили смо свуда траг људских костију.
– Историја ће забележити наш подвиг, исто онако као што се кроз векове помиње прелазак Ханибала преко Алпа – размишља потпоручник Бранко.
– Или ће потомство равнодушно гледати како пси разносе кости мученика – вели потиштен потпоручник Драгиша.
На самој граници црногорској налази се мала варошица Тузи. Наш вођа оде да се јави начелнику среском. Начелник је позвао љубазно и нас остале и понудио кавом.
При поласку, поручник Протић обрати се среском начелнику:
– Господине, на изласку из Црне Горе нека ми је допуштено да вам се захвалим на гостопримству.
– То је била братска дужност… Ја вас опет молим, да нам не замјерите, ако је било чега неугодног… Шта ћете! Виђели сте овај божји крш. Ни сами немамо круха… Пођите ми здраво, ђецо!
– Овај би могао да задичи и само Цетиње – рече Драгиша када смо изишли.
Одмах иза вароши настаје крш, обрастао дивљим наровима и осталим ситним шибљем. У почетку смо јахали уском путањицом између блокова. Пут је вијугао, затим скрете негде удесно према Скадарском језеру. Угледасмо пучину… Онако мирно и сјајно, изгледало је језеро као заробљеник међу оним кршевима, тамним стенама, обраслим свакојаким трњем. Радо бисмо сишли… Али наш је правац преко оних беспутних кршева.
Није се могло више јахати. Сваки је водио свога коња. Морали смо застати да видимо куда ћемо. Читави блокови стења наваљени су, степеничасто падају, затим се наједном дижу купасти врхови један преко другога. Онда наваљено камење као у речном кориту и при најмањем додиру осипа се као бујица.
Пустили смо коњима дизгине нека сами бирају. Пазимо само да се не оклизну и непрестано стрепимо да нас не згазе. А коњ застане, одмерава, затим скочи и онда унезверено гледа куда ће даље.
Поручник Бранко се омаче и удари чукљем ноге у ивицу камена. Стиснуо је само зубе и стегао руком ногу.
Застадосмо… Питамо да ли га много боли… А он псује шта му на ум падне.
– Замислите, људи, сада оне који наиђу са ћоравим коњима! – вели Драгиша.
– Море и нама окатим не помаже – додаде Бранко и пође нарамкујући.
Нађосмо се наједном пред једном стрмом литицом, којом је водила козја стаза. Требало је успети се. Случајно сам био на челу. Да се прво испењем ја, па онда да повучем и коња? Али, кратак је дизгин. Одлучим да у неколико скокова устрчим, водећи и коња за собом… Али на половини пута коње ме стиже, одбаци у страну, те падох на руку и раскрвавих је. Остали се поучише мојим искуством. Потпоручник Драгиша ухвати коња за ђеш, па истрча напоредо са њим. Ордонанс беше још сналажљивији. Пусти коња напред, а он му се ухвати за реп, те га коњ извуче. Тако урадише и остали.
Рука ми крвави, немам чиме да је завијем. На застанку натрунише ми рану пухором од цигарете и онда је завезах марамом.
По разбацаним стварима и мртвим коњима видимо да се пре нас нека јединица ломила преко ових кршева. На једноме усеку угледасмо мртвог надувеног коња. Сигурно су га подметнули као неки степеник. Заједно са ордонансима вукли смо буаву лешину, од које се ширио тежак задах. Онда смо набацали камења, те једва пређосмо.
Пута даље није било. Пред нама је широка, а стрма плоча неке стене. Лево је крш, десно понор. Требало је суљати се. Коњи се устежу.
– Нема другог начина него да их силом погурамо – рече Бранко. – Хајд, ордонанси!… Укрстите руке позади коњских сапи и запните!
Околни навалише штаповима. Коњ се омаче предњим ногама, задњи део тела му се изокренуо и паде поребарке. Још два пута се преврну и у подножју се једва придиже.
Тако, претурајући их, преведосмо наше коње. Ноге су им биле рањаве. Услед превртања пукло је седло на коњу поручника Протића.
Протић се подбочио рукама и посматра тужно.
– Не секирај се. Наћи ћеш седла уз пут колико хоћеш – теши га потпоручник Драгиша.
Силазили смо. Све с камена на камен. Ноге подрхтавају од замора. На чизмама виде се бразготине од оштрог камења… Ама да ме само не згази коњ! Налети понеки пут, али се наједном заустави и дигне главу. Запамтила је животиња малопређашњи случај, те сада пази.
Наиђосмо на једну кратку зараван, те, иако идемо пешке, чини нам се као да се возимо. Пред нама се указа равница, кратка, али врло угодна, засађена неком културом и ретким дрвећем. А на крају равнице је село, прилепљено уз брег као птичје гнездо. Вођа нам рече да ће у овој равници бити наш бивак.
Разиђосмо се на све стране, да бисмо изнашли све што је потребно за смештај војника. Угледах бунар заклоњен оградом од шибља и поред бунара три Арнаутке са судовима. Пришао сам, али ниједна не одговори на мој поздрав. Имале су откривена лица, сигурно су католикиње. Запитах једну, најстарију, да ли је вода за пиће. Она обори главу и поче наливати воду у судове. Најмлађа, црних очију, стајала је по страни и гледала некуд у даљину, поред моје главе. Коњ навали на кофу да пије воду, ја га задржах. Тада се мој поглед сусрете са оним црним очима. Само тренутно, али упечатљиво, дубоко… Стајао сам задивљен. Изгледало ми да је разумела моје усхићење, те обори стидљиво очи. Дугачке трепавице сенчиле су њено лице…
Најстарија дохвати судове са водом, и пођоше. При пролазу оне црне очи као да ме ошинуше. Устрептао, чекао сам неће ли се окренути.
Застадоше. Она најмлађа наједном се окрете и журно притрча бунару. Био сам готов да пустим коња… Али она из торбе извади парче хлеба, остави на камен покрај бунара, па, и не гледајући ме више, отрча до оних жена.
Стајао сам и нетремице гледао за њима. Али се ниједна од њих не окрете и тако замакоше у село…
Пристизао је лагано и пук. Причају да су многи коњи поломили ноге, те су морали претоваривати ствари на друге, или су бацали сандуке. Из суседног села вратили су се официри и војници и причали да тамо нема хране ни за људе, ни за стоку. Војници су седели скотурени око ватри, док су коњи брстили трње.
Преко ноћи паде киша. Шатори су прокишњавали, вода подилазила испод тела. Услед кише и ватре се погасиле. Људи су подметали седла или самаре испод себе, преко тела пребацивали шаторска крила и, са главом између колена, чекали зору…