После тридесет дана одступања и толико ноћног бдења, почев од најудаљенијег кутка Мачве до села Даросаве, лежимо данас при благом јесењем сунцу на једној заобљеној узвишици и чекамо – напад непријатеља, или даље одступање… Уосталом, све су то редовни догађаји и ова свакодневна убиства сматрају људи као неминовна текућа збивања.
Песма је замрла, приче занемеле. Гледају војници тужно у пусту даљину, где се земља са небом спојила, у огромне просторије, које непријатељ притискује. Замишљамо све патње онога јаднога света који се сагиба под теретом царске силе. Предали смо тај народ без борбе… одступајући кришом, ноћу.
Већ два дана има како се непријатељ не појављује, а ни ми не одступамо… Али последњих дана довлачи се муниција и резервна храна за људе.
Иако се многе замисли у рату спроводе у највећој тајности, ипак се по припремама назиру неке намере. А коморџије већ упорно тврде да одавде ни корака даље нећемо одступати.
Ноћи су биле хладне те нас је под свој велики шатор примио командир. Унутра смо унели малу пећ, коју су дежурни у току ноћи ложили.
У неко доба ноћи чули смо шушкање у шатору.
– Господине капетане… господине капетане, заповест дивизиона.
При слабој светлости фењера, командир је дремљиво отварао коверат, а онда затражи да принесу ближе светлост. И Александар се пробудио, па онако дремљив упиљио жмиркав поглед у командира, очекујући шта ће овај рећи… Командир је читао лагано, и кретао полако главом пратећи редове. Заповест је дугачка, већ смо нестрпљиви. Преврте командир и последњу страну, при крају је. Александар не могаде више да отрпи но се обрати мени промуклим гласом.
– Сигурно опет одступање.
– Не одступање, већ офанзива, потпоручник Александар.
– Је ли могуће? – проговорисмо обојица углас и исправисмо се.
Командир извади часовник да запише када је примио заповест.
Било је то двадесетога новембра деветсто четрнаесте, у четири часа изјутра.
Када изиђоше војници, командир нам објасни:
– Дакле, господо, данас у девет часова отпочеће наша офанзива на целом фронту. У заповести се излаже наше наступање. Док се не дође у додир са непријатељем, наступаћемо по ешелонима.
Александар се беше толико занео слушајући да у уста стави ужарени део цигарете, пљуну и онда нешто промрмља.
– Пошто смо ми сада најистакнутији, то ћемо чекати док четврта и шеста батерија избију на Остењак, па ћемо онда ми, под њиховом заштитом, напред… Молим вас, наредите одмах да се за војнике скува ручак.
– О, Боже, само нас подржи још сада – вели Танасије.
– Море, прегледај ти тај твој телефон и жице! добаци батеријски наредник. – Јер ако су ти искидане жице, нико ти неће помоћи.
– Све је исправно, као темпирник! – одврати Танасије.
– Јес, бато, али онда нема више прасића! – дирају га.
– Ха!… Има нешто боље… Телећаци! – вели Танасије, мислећи на торбе аустријских војника.
Када се раздани, приведени су и предњаци позади батерије.
Нешто пре десет часова наиђе пешадија у колони двојних редова. Пушке им о рамену са на бијеним бајонетима и оштра сечива светлуцају при светлости. Загаламише пешаци када наиђоше поред батерије.
– Хајдете и ви са нама, не бојте се, тобџије!
– Гурајте ви само, стићи ћемо вас…
– Па бре, немој да ви се заглави метак у цев кад ми јуришамо.
– О, здраво, Тасо, зар си још жив?
– Зло ни у рату не гине! – додају други уз смех.
– Друже, сме ли да се отвори? – обрати се један пешадијски потпоручник Александру, лупкајући по предњаку.
Пешаци дирају увек артиљерце, како у лежиштима предњака носе флаше са вином.
– Друже, опасно је ван се нагнути! – вели му кроза смех Александар.
Један од пешака застаде, па завири у цев топа, а нишанџија притвори затварач и он се трже. Смеју му се другови, те застадоше и они да завире.
– А, дете му, види како је „ишпалирано“.
И тако непрестано, док не замакоше.
А за пешадијом наиђе артиљерија.
Командант пројаха на своме белцу и у ходу учини неколико примедаба возарима. Наведе коња кроз батерију и онда зовну командира.
– Молим вас, ова четка је намењена за чишћење цеви… Она не треба да стоји овако отворено на земљи.
– Пре сваког чишћења војници је добро оперу, господине потпуковниче.
– Господине капетане, четка је за чишћење цеви, а не за чишћење дворишта! – примети љутито командант, затим ободе коња и оде.
– Добро… откуда та четка ту? – запита командир војнике.
– Господине капетане, ама тек што смо очистили цев, наиђе командант. Ми је прислонисмо на лафет, а она се пред њим скотрља доле.
– Ама то је чудо једно – прича доцније Александар командиру. – Ви и сами видите да су људи послушни, и сви се послови обављају тачно као сат. Али чим се тај човек појави, е, људи божји, сто малера нам се тада деси. Онда он почиње придику…
– То је психоза страха! – објашњава Милутин уча. – Људи више мисле на његове накострешене бркове него на посао… Примарна мисао је код људи његова личност, и онда раде подсвесно, те отуда и заборављају многе ствари и постају немарни.
Чекали смо до подне… Тада осматрачи јавише да су оне две батерије стигле на своје положаје.
Кретосмо и ми. Пред нама је тишина. Али лево од нас разлегала се брза топовска паљба.
На нови положај стигли смо око три часа после подне. Осматрамо одмах дурбинима. Пред собом видимо ћувике, мирна села осенчена јесењим сунцем, густе забране и напуштена пола. Уз неку косу угледамо наша предња пешачка одељења како осматрају, па онда обазриво крећу… Или змијасту пешачку колону двојних редова, како се провлачи поред неке врзине.
Наиђе командант дивизиона и нареди Александру и мени да одмах појашемо, да нађемо команданта пешачког пука и од њега тражимо даља упутства.
