Већ се спустио мрак, када стигосмо једно пешачко муниционо одељење. Заостали су иза једног забрана и чекају даље наређење. Питамо где је командант пука. Али они учинише широк замах руком и рекоше да је негде напред, али не знају тачно где. Дакле, знају онолико колико и ми… пред нама одјекну неколико пуцњева.
– Патроле су се среле! – рече Александар.
Онда смо стали и размишљамо, где ли може бити командант… Наша пешачка линија није још успостављена и како је непријатељ пред нама, то би нам се могло десити да по овој ноћи прођемо између наших редова. Пођосмо обазриво, ослањајући се више на уво. Силазили смо сада уским путићем један за другим… Као да чујемо неко роморење људских гласова. Или то ветар дува. Ослушкујемо… Затим се пењемо по благој узбрдици, наиђосмо на раван плато, јер ветар поче јаче да дува. Застадосмо… Пуцњи се више не чују, те нас ова тишина још више плаши. Увиђамо тада колико је тешка дужност ордонанса, тих вечитих луталица, који по бескрајним пољима траже разне команданте.
– Ама, ми ћемо да заглавимо будак ноћас – вели ми Александар.
Предосећамо да смо на крајњој граници докле се сме ићи. Или се то нама само чини у овој мрачној ноћи. Али не смемо даље. Као да смо сатерани у неки слепи угао, застали смо немоћни, не знајући на коју страну да окренемо. Почели смо уображавати да смо са свих страна опкољени и, при најмањем нашем покрету, припуцаће на нас, било то непријатељски, или наши војници. Јер за предња одељења не постоје прописи стражарске службе и стражар на мртвој стражи пуца и на своју рођену сенку.
Даље нисмо смели. Решимо да се вратимо, па онда да скренемо лево или десно. Увиђамо да су наши негде ту, прикривени, али због близине непријатеља притајили се.
Сада нам је лакше, јер се враћамо. Лево опазисмо неку светлост, као да неко пали цигарету… Застадосмо. Александар викну:
– Хеј, има ли кога тамо? – онда се окрете ордонансу: – Сјаши, пушку на готовс и приђи полако.
Причекасмо мало времена, затим чусмо неки разговор и ордонанс нас позва.
Приђосмо и ту сретосмо једно одељење пешака.
– Па што се, бре, не одазивате? – пита Александар.
– А шта му га знам, и многи Аустријанци говоре српски.
Кажу како су пошли да ухвате везу са трупама лево, и веле да је онај пут којим смо ми ишли незаштићен и води право непријатељу. Објаснише нам где је пук… доле у јарузи, и код пука се налази командант.
Нашли смо га. Био је окружен официрима и баш је тада објашњавао:
– Дакле, разумели смо се. У једном налету, треба освојити њихове положаје…
Александар приђе и представи се.
– Но, хвала богу, да једном и артиљерци мене потраже. Вечито тражим ја њих – говорио је командант у шали. Онда нам изложи ситуацију: – Непријатељ се задржао на нашим старим положајима, вероватно да би се ту прикупио. Ја ћу ноћас са својим пуком да извршим напад. Али зато ми је потребна хитно једна батерија, да ми помогне у случају контранапада, а нарочито сутра изјутра, када ће сигурно покушати да поврате изгубљене положаје…
Вратили смо се одмах. Александар уз пут рече да обратимо добро пажњу на истакнуте предмете, јер ће један од нас, сигурно, довести ову батерију.
Мој је коњ посустао, јер сам готово дванаест часова на њему а и нарамкује на једну ногу, пошто му је потковица испала. Али заповест је хитна и ја снажно ударам мамузама сироту животињу да бисмо што пре стигли.
У позну ноћ нашли смо команданта дивизиона и саопштили му жељу команданта пешачког пука. Он је одмах наредио да крене четврта батерија, а мене је одредио за вођу. Пошто сам само коња променио, кренули смо тога часа.
Ишли смо прво друмом, затим пређосмо реку, па обичним сеоским путем узбрдо. Тада зачусмо пред нама брзу пешачку паљбу. Рекох командиру да то сигурно пешаци врше јуриш. Језиво одјекују пуцњи у мрачној ноћи. Кретосмо даље без предаха. Стењу војници, одупиру раменима о топове, док коњи брекћу под тешким теретом и једва извукоше оруђа на један ћувик. Застадосмо да људи предахну. Звезде се изгубише и потпуна тама поклопи земљу. Напрежем очи да бих разазнао пут. Почео сам бивати неспокојан, јер никако не наилазимо на једно гумасто дрво баш покрај пута, које сам добро запамтио. Командир опажа моју узнемиреност и непрестано ме запиткује да ли идемо добрим правцем. Одговарам одлучно да се не би и он нервирао… Тешка ме слутња мучи… Сјахујем, и одмичем журно пешке. Страх ме хвата при помисли да сам случајно погрешио пут. Пешадијска паљба се мало утишала, али још увек одјекују негде у близини појединачни пуцњи. Кретох још мало и готово ускликнух од радости. Нашао сам гумасто дрво…
Са овога места силази се право у јаругу где сам нашао команданта пука. Предложих командиру да нас двојица сиђемо пешке, а батерија нека остане на платоу.
Али тамо не нађосмо нити команданта нити иједнога пешака. Требало је кренути напред, насумице, у правцу одакле допиру пуцњи. Пођосмо. При врху чујемо већ фијук куршума, и ледена страва обузима тело. Ноћ је, и не видимо страх на лицу један другоме. Ћутимо и саплићемо се о неке предмете. Командир се поведе и дочека на руке. Не говорећи ништа, извади електричну лампу, принесе је сасвим земљи и осветли, па је од мах угаси. Иако је то био кратак блесак, слика је незаборавна. Млад академац лежао је полеђушке раширених руку. Очи су му полуотворене и стакласте, а на слепоочници грозна рупа, из које тече танак млаз крви.
– Тја… дечко! – проговори командир, као да је хтео рећи: шта је ово дете скривило…
Остависмо га на пустој пољани и журно пођосмо. Чујемо, неко јечи. Мало даље, тамна непомична прилика… У близини неко дозива: „Друже, друже…“ А куршуми фијучу све чешће, и ми погнути журимо, па и не осећамо колико кипти зној са нас. Пред нама се неко креће.
– Хеј, друже!
Онај застаде и ми приђосмо.
– Где је командант?
– Ево га иза ограде, у рупи…
– Хајд, поведи нас…
– Ја сам ордонанс…
– Напред! – нареди одлучно командир и ми у неколико скокова дођосмо до земунице.
Била је то раније наша артиљеријска осматрачница, и сада се у њу склонио командант пука. При улазу запахну нас дим од наложене ватре. У дну је седео командант окружен неким официрима и ордонансима.
– А, Јоцо, јеси ли дошао?… Слушај, богати! Моји су сада извршили јуриш и у једном налету освојили њихове положаје. Наредио сам да се одмах укопају… Ти остани засада где си, па ујутру, молим те, отвори ватру, јер ћу тада извршити главни напад.
Онда се командант обрати мени и рече да хитно известим команданта дивизиона о његовом успеху, и да одмах са оне друге две батерије дође на овај положај.
При поласку, обратих се једноме поручнику, сигурно је ађутант пука, и рекох за оне рањенике.
– Ко ће да их тражи по овој ноћи… Свакога часа очекујемо контранапад. Кад се раздани… има времена.
Била је магла кад смо излазили на положај и ништа се видело није. Под тим застором облака стигли смо на миру и батерија је постављена у близини наше старе осматрачнице, где је ноћас био командант пука.
И лево и десно од нас буктало је од пешачке и артиљеријске ватре, па чак негде и позади нас. Чинило нам се као да смо у неком узаврелом котлу и као да ће нас врео талас захватити с које било стране. А куршуми су непрекидно звиждали… Однекуда из близине почеше долетати шрапнели и запрашташе над нашим главама. Облаци се мало подигоше, и тада приметисмо да нас са суседнога ћувика гађа једна брдска батерија. Али дрско и безочно. Пред нама пешадија почиње да врши јуриш без артиљеријске припреме и телефоном траже да их хитно потпомогнемо. А једна наша батерија гађа преко наших глава, и свест се мути од силнога праска и замаха њених зрна.
Командир је поделио батерију на два вода. Једним је он командовао, а други је поверио Александру, да се носи са оном брдском батеријом. Ја сам са командиром. Не видим бојно поље, али по темпу паљбе осећам пулс и ток пешачке ватре. Наши плотуни су били прво пребачајни, онда је командир скраћивао, затим повећавао да љину за педесет метара, још за двадесет и пет, онда разорном гранатом… Нашли смо их и тучемо њихове ровове.
