Али онај брђанин досади… Гађају други вод, његови шрапнели засипају и нас, и људи се прилепили за штит, па премиру. А најтеже нам је било што не чујемо ни пуцањ топа, нити шум зрна, већ као да их руком баца изнад наших глава.
Командир прекиде паљбу и чујемо где пешаци вичу: ура, ура! – У правцу ровова се ломи, ври, кркља од митраљеске и пушчане паљбе. Ускоро митраљез умуче, али још одјекују чести појединачни пуцњи. Ми сада гађамо шрапнелом и са повећаном даљином, јер су наши сигурно у њиховим рововима… Засу нас шрапнел од оног брдског топа, неко јаукну. Видимо како војници првога топа извлаче помоћника нишанџије, ставише га у шаторско крило и брзо стрчаше с њим у јаругу. Кажу, ударила га једна куглица у раме.
Магла се нагло одиже и са леве стране нам се указа високи Дрен, обасјан сунцем. Пешадија тражи помоћ јер се непријатељ припрема да поврати положаје. Једно пешачко муниционо одељење промаче покрај батерије, али га на чистини захвати она брдска батерија. Коморџије се распршташе. Један коњ са товаром паде. Око нас гамижу рањеници, грубо привезани, па им из свежих рана шикља крв. Тучемо убрзаном паљбом, а и она батерија иза наших леђа, општи хук и тресак је усталасао људе, па и не осећају себе. Појам човечности је утрнуо. У свакоме кипти незајажљива жела за убијањем.
Претрнусмо… Шест црвено-жутих димова свитнуше нам с леве стране. Гађала нас је једна батерија са Дрена. Сада смо приклештени с десне стране од оне брдске батерије, а с леве од пољске са врха Дрена.
Излазећи по оној магли, поставили смо батерију сасвим отворено. Магла се сада дигла. И при овом сунцу виде нас јасно као на длану. А данас треба бранити пешадију, те се распињемо на све стране. И изненада ми падоше на памет речи Александрове: „Заглавићемо данас будак“. Људи још нису стигли да ископају заклоне, а и шта би нам они користили, када нас пољак у главу гађа. Плотуни су са Дрена све чешћи и читав оркан од куглица урла кроз батерију. И брђанин непрекидно рије око топова. Само нас пуки случај брани што неко зрно није још ударило у кару или топ. Свакога секунда стрепимо. Нерви су пренапрегнути, а мускули на вилицама грчевито стиснути.
– Ено га! – повика нишанџија трећега топа и показа руком у правцу Дрена.
Испод самога врха, на страни окренутој према нама, угледасмо непријатељску батерију, како се штитови цакле на сунцу.
– На непријатељску батерију, непосредно нишањење!
Напустисмо и пешадију и оног брђанина, да се бар разрачунамо са овом немани, од које нам прети највећа опасност. Сада су зјапиле цеви двеју пољских брзометних батерија непосредно једне на друге и питање је само секунда која ће победити;
Нишанџије су прилегле на нишанске справе, а пуниоци са натчовечанским напором извлаче заривени лафет и померају цео топ. Од тачности и брзине гађања зависе и животи њихови.
– Готово… готово… – вичу нишанџије један за другим.
Прасак непријатељских шрапнела потреса ваздух, а куглице праште около топова и лупају по штитовима. Опали и наш топ… други… Сви нетремице слушамо грмљавину кроз ваздух и очекујемо експлозију зрна. Нико не осмотри. Сигурно су пребацили преко врха. Командир смањује даљину… Они виде да их гађамо и засипају нас рафалима шрапнела, затим разорним зрнима да би нас дотукли. Али разорна падоше у шумицу позади батерије и она су била изгубљена за онога командира. Сада наша зрна излетеше… И опет их не видимо… Командир је очајан и наређује веће скраћивање. Брђанин распали гранатом пред трећим топом, али земља само засу људе, који немају времена ни земљу да стресу. Људи су потамнели од умора и страха, очекујући сваког момента смрт. А помоћи ни с које стране… Два наша шрапнела појавише се горе на врху. Онај поче опет да туче шрапнелом, вршећи сигурно последње поправке, и пуцњи наших топова сливају се са експлозијом непријатељских шрапнела. Његове тачке распрскавања су подешене. Ваљда последњи пут, захујаше шрапнелска зрна кроз батерију. Зачу се најзад фрктање и шрапнелских кошуљица и упаљача… Људи поскакаше са својих седишта и зверају где ће пасти упаљачи… Бапну један испред топова, па се откотрља у страну. Прискочи један, па га онако врелог баци у шајкачу, застаде да прочита даљину и онда се раздера из свег гласа:
– Хиљаду осам стотина метара!
И не чекајући команду нашег командира, узеше војници дату даљину, неко од њих викну: „Пали!“ – и већ нестрпљиви опалише готово сви у исти мах.
И као руком бачени, свитнуше наши шрапнели пред устима цеви непријатељских топова.
Грозничавом брзином сручише се разорне гранате између наших топова…
– Разорном гранатом! – преузе команду наш командир.
Наша се зрна зарише око оних топова, и, вероватно збуњени, прекидоше паљбу непријатељски војници за неколико секунди. Али наши топови узеше мах.
– По десет разорном гранатом!
Цеви су се кретале брзином парних клипова, пуцњи су се слили у јединствен тресак… Тамо горе запурња земља, батерију обави таман облак од дима и прашине, док из једне каре сукну страшна експлозија и црн, густ дим посукља навише.
–
Ура, ура! – вичу војници раздрагани. Они се више и не обазиру на онога брђанина, који кевће као псето још од јутра…
Командир понови још једном исту команду. Маса експлозива и челика полете из топовских чељусти.
– Беже, беже! – повика неко. Кроз дурбин угледасмо војнике оне непријатељске батерије како напуштају топове и пребацују се преко виса.
Као после какве позоришне сцене, појави се један облак на врху Дрена и као завеса заклони ону батерију.
Командир викну:
– Прва три топа под мојом командом. Четврти свакога минута да пали наизменично по два шрапнела и два разорна с кошењем, на ону непријатељску батерију.
Поља су пламсала и тресла се од паљбе топова, пушака, митраљеза и бомби. Она „рита“, боса и изгладнела, у неодољивом налету ускакала је у непријатељске ровове. Ћувици су падали један за другим. Бескрајна поворка усплахирених и унезверених заробљеника куљала је са свих страна. Са топовских цеви је подрхтавала јара од силне ватре, и војници су морали пазити да их се не дотакну. Она главица, са које нас је тукао брђанин, у нашим је рукама и ми сада на миру дејствујемо, чистећи пут пред нашом пешадијом.
Али наше трупе на Дрену застадоше. Видимо наш стрељачки строј поравнан као на вежбалишту, како лежи и ни маћи се не може, јер је обасут страховитом митраљеском ватром. Са свих страна јављају телефонима да се пронађу лежишта митраљеза. Командир повика:
– Батерија на рукама напред!
Мускули задрхташе од силнога напора, а жиле да попуцају док се ишчупа ашов лафета из земље и топови, гурани снажним рукама, кретоше узбрдо. Батерија се заустави на једној отвореној пољани, са које се видела цела падина Дрена. Осматрамо дурбинима… Команданти се љуте. Ми пуцамо више зарад морала. Засипамо целу падину, не би ли га случајно нашли. А митраљез и дале цикће. Наши се гуше у ропцу, онако незаштићени, на отвореној пољани.
– Ено га! – повика командир. – Нишанџије, напред!
И после неколико тренутака врзина је пурњала од експлозије разорних зрна. Плаве блузе покушавају да спасу митраљез, али пешаци скачу, чује се: „Ура, ура, ура!“, цео строј трчећим кораком наступа, послуга митраљеза пада, неки дижу руке и наши дохватише митраљез.
Дрен је био у нашим рукама…
Сунце је зашло, али његов крвави одблесак још зрачи иза врхова Дрена. Борба посустаје. Још само негде у даљини одјекују појединачни пуцни. Ми смо престали са паљбом и командир наређује да каре иду за попуну муниције. Топовође пребрајају утрошак, и Александар саставља извештај.
Телефонисти ослушкују разговоре и веле да има велики број заробљеника и топова. Сви увиђамо да је данашњи дан био значајан, јер су и на овоме фронту попуцале нити моћне царевине.
– А, вала, сутра, када им се ми попнемо на Дрен, и станемо да их чукамо у главу, неће се зауставити до Саве… – говоре војници.
Сутон се спустио. Командир нареди да се донесе вечера за војнике. Тада наиђе ордонанс из дивизиона.
– Господине капетане, наредио је командант да дођу одмах водници са два ордонанса. Сви на коњима.
– Е, не да ми се… Целе прошле ноћи нисам спавао, и баш сам мислио вечерас да легнем раније… – јада се Александар. – Хајде пожури, да се вратимо раније! – говорио је, намештајући торбу са секцијама око врата.
