Фронт и позадина

У команди места нашао сам се са једним пешачким потпоручником, који је такође путовао за Француску. Упитао сам га да ли не страхује од сумарена.
– Напротив! После овога случаја, уверен сам да ће наша морнарица појачати контролу. Чуо сам да лађа што су је торпедовали није била праћена. Сад ће нас сигурно штитити торпиљери.
Полазак лађе чуван је у највећој тајности. Наређено нам је да се јављамо команди места свакога дана у три часа по подне.
Трећег дана казали су нам да дођемо на пристаниште у пет часова. Тада нам је скренута пажња да приликом поласка из станова кажемо како мењамо стан, или да нам је наређено да се преселимо у логор… Тако нешто, само да не говоримо прави разлог.
Причање Драгишино прекиде телефониста:
– Господине поручниче, извештавају пешаци да их туче батерија двадесет девет – двадесет девет.
Лука се одмах диже. При поласку обрати се Драгиши:
– Немој да причаш док се не вратим.
– Где оде? – запита Драгиша.
– Оде да извести телефоном хаубичку батерију да отвори паљбу – рече Војин.
– Је ли, бога ти, како ти изгледа, хоће ли бити шта овде?
– Припрема се увелико. Чујемо да се спрема офанзива. А и крајње је време. Трећа је година како смо на овим положајима. Попуне нема… Последњи је час.
– А морал?… Како се држе војници?
– Како?… Душа је замрла. У људима као да је нешто прегорело. Чаме у рововима мислећи на своје, и гину…
Лука се врати. Тада баш груну хаубица.
– А-ух! – узвикну Драгиша, увлачећи цигарету у муштиклу. – Да л’ ће овоме доћи крај?
– Сматрај ово од сада као текући посао живота и продужи где си стао.
Драгиша настави.
– У пет часова били смо на пристаништу и одмах ушли у лађу. Била је то нека мала лађа. „Јонија“ се звала. Нас није било много. До педесет.
После четврт часа дигли су сидра и кренули смо одмах. Сви су се луди окретали не би ли видели који торпиљер… Претрнуо сам. „У здравље, Драгиша!“ – мислио сам. Али опет, тешио сам се, нису ни они ваљда толико безумни да жртвују лако један брод. Гледао сам капетана… Он је стајао спокојно са лулом у устима и посматрао немарно гломазне ратне бродове, који су остајали у луци… Са страхом сам помишљао на пучину… Интересовало ме да ли ће и онда капетан бити овако спокојан… пловили смо у правцу мореуза, кроз који се излази на пучину. На палуби се појавио један марински официр, за њим је ишао морнар натоварен појасевима за спасавање. Официр застаде, онда лупи шакама и позва нас да приђемо ближе. Када сам угледао појасеве за спасавање, мени су клецнула колена. И верујте, људи, да је онај официр питао: ко хоће да се врати, јавио бих се први.
Официр нам објасни како ћемо сада испловити на пучину. Напоменуо је пола у шали, пола у збиљи, како није рђаво бити предострожан, и зато препоручује изрично да се на броду не сме певати, а нарочито се забрањује паљење цигарета кад падне мрак… Бато! – Драгиша превуче руком преко лица. – Морнар је прилазио редом и давао појасеве за спасавање. Официр поче да нас одбројава и по групама приводи сплавовима и чамцима.
Наредио нам је да се нико не креће са места које нам је одређено. У групи око једног сплава било нас је шесторица. Нас два српска официра, један наш, један француски и два италијанска војника.
Лађа је пловила поред првог реда буради, испод којих је висила мрежа од жица. После једног километра наишли смо на други ред. На излазу из залива налазио се трећи и последњи ред.
Сунце је залазило за пучину кад смо испловили на отворено море. Свуда около нас била је плавкаста, бескрајна морска пучина. Таласи су поигравали на површини као да нас маме, а шум воде око лађе подсећао ме на неко пакосно церекање. Имао сам утисак да се налазим на сапунском мехуру, који се може сваког часа распрснути. Био сам тужан, тужан. Изгледало ми је као да се више никада нећу вратити.
Ветар поче да завија око лађе. Било је прилично хладно. Шињел нисам могао обући, јер ми је око груди био обавијен дебео појас од плуте. Због ових појасева нисмо могли ни лећи, већ смо седели око нашег сплава.
Француз је протестовао што су нас упутили без икакве пратње. „Као да спроводе стоку!“ – љутио се. А капетан брода, Италијан, са лулом у устима, стајао је на командном месту, миран и присебан. Тај ми је човек уливао вере.
Војници се наједном почеше окретати. У сутону угледасмо читаву ескадру ратних бродова. Из групе се издвојише два торпиљера, и пођоше за нама.
„Ха, јесте ли видели!“ – ускликну сада Француз. – „То су Французи. Сад се не бојте!“ – Он се диже и јуначки се протегли. Затим сиђе низ степенице и отуда се врати са упаљеном цигаретом. Шаком је заклањао жар. Припалили смо кришом цигарете од њега и покрили се шињелима да бисмо на миру пушили. Ноћ се нагло спустила. Нама се храброст мало повратила.
„Ама сигурни смо“ – уверава онај пешачки официр. – „Прво, ноћ је. Друго, имамо пратњу, а треће, видите колишни је овај брод. Више кошта један торпед, него цео брод. А ујутру смо већ у Галипољу.“
Али ипак, зарад сваке сигурности, појасеве нисмо скидали. Седели смо наслоњени на ограду. Сан ме поче хватати. Пребацио сам шињел преко главе и, у полубуновном стању, дочекали смо зору.
Јутро је било светло и чисто, да се италијанска обала јасно видела. Изгледало нам је да ћемо за пола часа стићи. Били смо весели. Али у тој нади да смо већ ту, уз обалу, пловили смо још пуна два часа, док нисмо наишли на први заштитни ред са мрежом. Тада смо тек скинули појасеве. Радовали смо се што нас је минула опасност, и били смо расположени, јер улазимо у земљу у којој се не чује топовски пуцањ. Солунски фронт изгледао ми је тада далеко, и са жаљењем сам помишљао на вас који чамите у земуницама.
Пред нама је био нови живот.
– Био сам у борби толико година, могао сам стотину пута погинути. Али никада нисам осетио такву радост као када сам напустио лађу и стао ногом на чврсту земљу.
Ми који смо са планина, научили смо на чврсту стазу. Земља у себи не скрива ништа, а ноге имам да сам кадар стићи и утећи… Море је подмукло… Поготову у току рата, откада пронађоше оне проклете сумарене… Навикли смо да посматрамо орлове, а тамо се роје ајкуле. Џаба га било!