Фронт и позадина

– Добро, де, даћемо јој нешто… Правиш сад питање, као да ти је ово први пут – одговори ми помало љутито.
Бојао сам се да ће она наићи и било би неугодно да опази како се ми препиремо. Зато сам оћутао… Паде ми у очи кревет са балдахином, и дугачким завесама. Колико ли је њих лежало ту? – Мислио сам. Придигао сам се и пришао једној слици што је висила изнад кревета… Неки младић. Избочио рамена, главу накривио и насмешио се. До кревета је тоалетни сточић, са великим бројем укусно израђених стакала од разноврсних мириса. Сигурно су поклони – размишљао сам. Једна бомбонијера и стона лампа са плавим штитом. А на средини собе округао сто и две фотеље. Тешки застори падају испред прозора, чувајући брижљиво ово склониште и од најмањег зрака.
Тајанствена и нема тишина. Завалио сам се у фотељу, и запалио цигарету, посматрајући свога друга, који је покушавао да отвори једну кутију. Онда је помириса и гласно прочита наслов:
„Gyraldoѕe… uѕageextere… Нека женска ствар.“
Уто се зачуше кораци. Он остави хитро кутију на место, приђе столу и седе.
– Опростите, господо… променила сам хаљину. – Она приђе моме пријатељу и седе на наслон његове фотеље. А тесна хаљина припила се уз њено тело, и облине се јасно испољавају… Била је то раскалашна младост. Мој пријатељ обухвати је око појаса и своју главу принесе њеним грудима.
Осетио сам неку завист, и дође ми да га одгурнем и заузмем његово место. Уздржао сам се…
Лука удари шаком о сто.
– Само си ти могао да будеш такав „амза“!
– Заиста, ово су најсмешније ситуације у које човек може да западне. Они су се случајно упознали. А могао сам исто тако и ја бити на његовом месту. Али вечерас је она пријатељица мога друга и, ако ништа више, обзири другарства ми налажу да сам према њој пажљив. И зато сам узео са стола неки албум и разгледао слике… Али ипак сам их видео. Најзад сам устао.
– Excuѕez moі… Је ѕuіѕ occupé. Il faut que j’aіlle…
Мој пријатељ посматрао ме је некако неодређено, као да се буди. Онда заглади косу.
– Како… где ћеш?… Остани, па ћемо заједно – муцао је.
Осетио сам ипак како би и он волео да нисам присутан, али се и бојао да остане сам. А она као да ме је разумела, па ми се обрати:
– Знате шта?… Ако вам је досадно са нама, изволите у другу собу.
– Дабоме – прихвати он радо. – Ево ти и слика, и занимај се.
Опирао сам се. Али он ме и на српском замоли да га не напуштам, јер се боји да ћу се загубити.
– Уосталом, ја нећу остати дуго – и готово ме угура у другу собу, у коју се улазило из предсобља.
Онда затворише врата на тој соби и ја зачух како обрнуше кључ у брави. Сад сам затворен. И да хоћу да идем, сад не могу.
Нисам се љутио на њега, већ на самога себе. „Тако ми и треба!“ – мислио сам као да пркосим некоме. Необјашњива ми ова моја нова улога. Док сам био у њиховом друштву, понашао сам се уљудно. Када сам увидео да сам сувишан, устао сам… А сад?… Пришао сам у намери да лупам, да ми се отвори, да идем. Али сетио сам се њега. Вратио сам се чврсто решен да више никада не доводим себе у такав положај.
Истина, оваква су зарицања бесмислена. Има нечег нагонског, неодољивог у нама, у овим узаврелим годинама, када нека подсвесна радња обујми тело, помрачи ум… Тада човек замагљених очију јури, тражи и замишља како се на тој сићушној жени заснива смисао његовог живота.
Обазрео сам се по соби. Слична оној где сам раније био. Пришао сам кревету, замишљајући како ту сигурно спава нека лепа девојка, млада и топла. И ја као да видим њену главу на овом јастуку. Пришао сам још ближе, готово да омиришем јастук… Чудно је како та усамљеност у девојачкој соби дражи. Хтео бих да све видим, да откријем оне ситне њихове тајне, да омиришем ону флашицу, да отворим ону теглицу, да задигнем покривач, јер он скрива њу, интимну… Замислио сам је младу, видео њену таласаву, сјајну косу и зажелео…
Војин слуша успламтелих очију и, раздраган причом, поче да трља шакама. Лука га погледа, па ће рећи:
– Слушај, ти мали, руке на сто.
Насмејали смо се. Драгиша настави.
– Неко закуца на врата…
– А-ха! – учини Војин.
-… и дохвати за браву. Тргао сам се као кривац и брзо сео на једну столицу. „То је она“ – помислио сам задовољан и гледао с нестрпљењем у врата… Брава шкрипну и врата се отворише.
Преда мном се указа жена, мала, искривљених рамена… Зуби су јој штрчали изнад усана, а једно јој око бело и стално отворено. Јадна и жалосна…
– Ај, до врага! – упаде Лука.
– Обузело ме је неко непријатно осећање.
– Врло ми је драго што сте дошли да ме посетите – проговори на француском и пружи ми руку.
Лако сам се придигао и прихватио њену шаку. Затим сам опет сео. Гледао сам на другу страну, претварајући се као да нисам ништа чуо, и као да је био само поздрав у пролазу.
– Извините, нисам могла одмах доћи… Ви сте мало чекали?
– О, ништа! – изустио сам немарно, као да њеним речима не придајем никакав значај. – Чекам свога пријатеља.
– Немамо потребе за њим… Нас двоје довољни смо једно другом.
– Опростите, госпођице, ви сте свакако у заблуди. – Тада сам је погледао изблиза, у оно стакласто, непомично око. Учинило ми се да њен поглед продире у мене. – Ја сам допратио свог пријатеља… Сада чекам да изиђе.
– Ах, он зна где му је кућа. А ви ћете остати овде! – говорила је пркосним гласом.
Насмејао сам се. Све ми се то учинило некако занимљиво и као у шали добацио сам:
– Ви сте врло љубазни.
Али мој осмех као да је наљути. Оно здраво око јој сену, а између очију појави се бора.
– Дакле, остаћете! – говорила је пркосно.
– Не, не! – рекао сам одлучно, да бих прекратио даљи разговор.
Она се наслони на зид и погледа тужно преда се. Омотавала је нервозно марамицу око руке и шмикну кроз нос, као да хоће да заплаче. Осетио сам према њој неко сажаљење. Да бих је извукао из тога стања, запитао сам је да ли пуши. Она одречно махну главом. Очекивао сам после тога да иде. Али она ме је гледала нетремице. Иако је нисам посматрао, осећао сам њен продирући поглед. Било ми је неугодно. Повукао сам дватри дима из цигарете, и онда сам се дигао.
– Вама је непријатно? – запита ме.
– О, ни најмање… Али пошто се мој пријатељ задржао више него што је рекао, принуђен сам да идем. – Устао сам и узео своју капу.
Она приђе вратима и наслони се леђима. Стајао сам према њој. Гледала ме је грозничавим, молећивим погледом… Дисала је дубоко, а прстима савијала крај од своје блузе. Онда готово нечујно проговори:
– Не свиђам вам се… Не допадам вам се – а из оног здравог ока потекоше сузе…
– Госпођице, није реч о томе…
– Како да није?… – викну и лупи ногом. А онда, као да се трже, обори поглед. – Знам… видим. Ружна сам и одвратна самој себи. Сви ме избегавају, клоне се… Ја не знам за радости – и она покри лице рукама.
Било је бесмислено тешити је. Али сам је жалио.