Година хиљаду деветсто тридесет шеста

Пас скочи, одмаче се мало, махну репом и наслони се на задње ноге, гледајући жмиркаво.
– Како си, младићу? – запита га неко из друштва.
– Ето…
– Јеси ли био у рату? – запита га наш вођа, иако је било очигледно да је он још млад.
– Какав рат! – и окрете стидљиво главу на другу страну.
– Колико ти је година?
– Седамнаест.
– Је ли било борбе око овога села?
Он слеже раменима и једва промуца:
– Не знам… Они који су ратовали, изгинули су.
– Зар ти није нико причао?
– Јок…
Наш вођа погледа нас значајно, па ће рећи:
– Свака стопа земље овде натопљена је крвљу. Село је било сравњено са земљом. После седамнаест година, што представља четвртину човечјег века, о томе се не зна ништа. А овде, око ове реке, изгинуло је које наших, које Бугара, преко хиљаду.
– Гледам онога коња – упаде мој млади колега – који се обрће око оне мотке, па све мислим како му се већ једном не заврти мозак.
Сваки иде за својим мислима…
Пришао нам је шофер.
– Можемо, господо.
Сели смо у ауто и пошли даље. Пут је водио донекле поред реке, а затим смо кренули надесно, уз клисуру. „Одавде су се они стручили у реку“ – паде ми на памет. Покушавао сам да се окренем, али је ауто јурио кривудавим путем, и тако замакосмо за један брег. Пели смо се све више. Шофер је непрестано мењао брзине, давао гас, окретао нагло волан, док смо се ми нагињали лево, или десно. Иза једног брда ницало је друго, још више, обрасло буковом шумом. Украј пута видели смо многобројне растурене хумке, обрасле травом. Изнад једне стајала је пободена мочица, са које је отпала хоризонтална пречага. Са леве стране пута пружао се дубок јарак, као ров.
Обишли смо још много завијутака. Термометар на мотору је показивао да је топлота већ прешла дозвољену границу. Али, на срећу, наиђосмо и ту на реку. Прешли смо мост, и шофер заустави. Од силне топлоте једва је на хладњаку одвртео завртањ. Врела вода покуља. Посматрајући га како сипа воду у хладњак мотора, имали смо утисак као да и нас неко расхлађује. Морао је неколико пута да испразни хладњак, и наново да га напуни водом. Јер сада настаје још већа узбрдица. Напунили смо и наше чутурице, и термосфлаше, да бисмо уз пут доливали воду, и кретосмо.
На понеком месту поред пута спуштају се прави понори. А брда ничу једно за другим као таласи на узбурканој пучини. Никад краја!… И нама је постало мучно.
– Нису се ваљда борили на сваком од оних брда? – запита мој млађи колега.
– Готово на сваком. Те још какве борбе… Видите, нама је тешко да изиђемо и аутом, а тек како је било онима који су под борбом, у пуној ратној спреми, морали да освајају сваки ћувик – објашњавао нам је вођа.
Букове шуме је постепено нестајало. Наишли смо већ на регион четинара. По томе ценимо да се налазимо на знатној висини. Понеки пут из неке јаруге посукља хладан ваздух. Што се више пењемо, осећамо како ветар све јаче струји.
У четинарској шуми угледали смо очуван заклон. Сигурно је ту боравио неки командант. По утабаној стази што се пружала до тога места, рекли бисмо да се сада ту склањају чобани.
Опет велики храстов крст. Али време је избрисало натпис. На једном заравњеном платоу остао је мермерни крст, који су подигли другови неком свом погинулом пријатељу. У јеловој шуми, са леве стране пута, налазио се неки вењак. На њему није било никаквог натписа да би се видело ко је за време рата ту становао.
Шофер опет заустави. Гледали смо забринуто у мотор. Затражио је и наше чутурице са водом. То су биле последње резерве воде. ОД сада ћемо са неспокојством посматрати само термометар на мотору.
У даљини пред нама указа се огромна планинска греда, обасјана сунцем.
– Ено га Кајмакчалан! – показа нам наш вођа.
Четинарска шума је све ређа, и већ заилазимо у алпски регион на којем су пашњаци. Били смо на висини од преко две хиљаде метара. Хладан ветар дувао је све снажније, те смо обукли наше мантиле. Пред нама је било неко насеље. Вођа нам објасни да је то село сточара, који напасају стоку на падинама Кајмакчалана.
Присетио сам се тада да нам је капетан Радојчић објашњавао како изгледа кајмакчалански масив. У облику крста. А ово насеље налази се на оном горњем вертикалном краку крста. Управо, сада би то био доњи крак. Са места на коме смо се сада налазили види се једна страна хоризонталне пречаге, која се, посматрана са наше стране, пружа надесно. Иначе, онима који су наступали од Солуна, она је била са леве стране. На њој је Сива Стена.
Пред самим насељем наш ауто заустави један официр граничар.
– Господо, да ли бисте били љубазни да ме повезете до врха? Ја сам командир вода на Кајмакчалану.
Одазвали смо се радо његовој жељи. Имаћемо бар некога да нам објасни положаје.
На средини кајмакчаланског платоа видела се нека купаста зграда, а поред ње још једна, бело окречена.
Потпоручник граничар нам објасни да је она купаста зграда црквица, подигнута у спомен борцима изгинулим на Кајмакчалану. Она дугачка до ње је караула граничнога вода. Јер, одмах испод црквице је граница државе. Тамо доле је већ Грчка.
Уз пут смо сазнали од официра граничара да је он доскора био резервни официр. Свршио је трговачку академију. Али како у великој и проширеној држави није могао да нађе запослење, он се пријавио за официра граничара.
Мотор је бректао. Сваки час је застајкивао и онда полетао. Тако наизменично по неколико пута. Били смо готови да се наљутимо на шофера, али нам официр објасни да то тако овде увек бива. Ми се сад налазимо на висини од две хиљаде пет стотина метара и наилазимо на слојеве разређеног ваздуха, кад мотор ослаби. Од непрекидног цимања већ нас и врат заболео. Али нисмо још далеко. Подилазимо под црквицу. Шофер потера ауто уз једну узбрдицу, скрете нагло налево, истера на плато, и заустави се пред караулом.
При изласку из аута ветар је дувао толико снажно да нам је крајеве наших мантила набацивао на врат. Окретали смо се у месту и сагињали да бисмо се закопчали.
– Да ли овако увек дува?
– Готово увек.
Пред нама се пружао заравњен плато, са благим нагибом према Грчкој… Капија Слободе… На целом простору видело се набацано камење. А према северу, преко планинских врхова, пружала се пространа Југославија.
– Свратите, господо, прво да се одморите! – понудио нас је официр граничар.
Један пас привезан на дугачкој жици, лајао је бесно… Поводећи се готово од ветра, ушли смо у караулу, где се тек сада мало исправисмо. Један војник граничар дочека нас и уведе у собу, где је било више војничких кревета, поравнаних и застрвених белим чаршавима. Било је угодно у мирној соби, док је напољу беснео ветар.
– Где се сада тачно налазимо?