Голгота

Први децембар.
Дугачка колона коњоводаца крете. Нико се не окрете да види тужно поприште разбијених ствари и сагорела материјала. На месту где је била мунициона колона остало је црно згариште, разбацане крпе, делови поломљених сандука и гвоздени остаци кола, сагорели, поцрнели… Опет бивак неке батерије. Каре без точкова леже као мртвачки сандуци, а разлупане цеви зјапе као мртве змијурине. Мало даље, пепео сагореле сламе и димљиви угарци дрвених делова. Извађена зрна из чаура расута по земљи, а полупане и избушене чауре растурене на све стране…
Покрај пута лежи нечији леш унакажен и сагорео. Иако су наше очи навикле на расипну пустош, ипак се људи интересују за ово несрећно биће и запиткују војнике који су застали и чепркају по згаришту.
– Не знам – вели један равнодушно – синоћ пуче нешто, и као да паде из неба.
Други објашњавају да су инжењерци склонили експлозив у једну кућу. Наишао овај и, не знајући, бацио жижицу. Ваљда је тако било.
Колоне навиру са свих страна. Неке се одвајају ка Руговској клисури, мој пук пође ка Митровици.
Тек на друму осетише људи како су сада жалосни и јадни. Навикли су војници на топовски поредак са шесторним запрегама, те им је необично што не чују оно вечито клопарање топова и кара. Досад њихова колона била је тешка и гломазна и пред њом су се са страхопоштовањем склањали родови оружја. Војници су се поносили. Сада им је тако пусто и празно. Постали су коњовоци, као кириџије. И деца их могу тући.
Сандуци се услед гибања непрестано накрећу и људи заостају да их привежу.
– А, нема, друже, више: „Држ десно!“ – дира их један пешак, који је поносно забацио пушку преко рамена.
Из даљине запажамо како колона скреће налево и већ први замичу узбрдо. Ми се примичемо лагано. Затим застајемо. Опет крећемо. По ранијој навици, командири јашу на челу батерије, а водници дуж колоне. Али нема више потребе за контролом. Војници једне батерије шале се, вичући: „Јањићу, џукело, терај левака!“
Пришли смо уз брег и сада тек видимо зашто тако често застајемо. Са овога места наилазимо на беспуће, на козје стазе, којима може ићи само по један човек. Пред нама одмиче један пук пешадије. Али у подножју чекају још два пука и тако смо „уракљени“ наоружаном пешадијом.
– Да ли ви из почасти уступате нама првенство? – смеје се потпуковник Петар и рукује са једним командантом батаљона.
– Не, него вас „голаће“ стражарно спроводимо. А после, да и ми пешаци видимо како је то бити у позадини – дира га командант батаљона.
– Водиш ли колико људи?
– Па, онолико колико нас је, доста је.
– Хајд здраво!
– Здраво!
Закорачисмо у планину, снежним стазама, преко неких каменитих превоја, затим се спуштамо, опет пењемо, све један по један… Наиђосмо на стрмени камењар, засут снегом. Војници трчећи излазе, да им коњи не би застајали. Али са неких коња спада самар. Иако је хладан ваздух, људи се презнојавају и уз псовку везују сандуке конопцима.
Из даљине, однекуд са планине, допиру неки гласови, а мало затим чујемо:
– Десет минута застанак. Пренеси даље! глас се губи према равници.
Војници седају на снег, бришући знојаво лице. Коњи брекћу и са њих се пуши пара. Са планине дува оштар и хладан ветар. Под нама лежи бела равница, као разголићена, и на њој се још јасније виде путеви и утапкане стазе. А тамо далеко је земља наша. Језичак магле подиђе из јаруге и заклони нам видик. Дрвеће тајанствено хучи шапатљивим шумом, док људи ћуте и мисле…
Колона се диже. Пролазимо уском стазом кроз бодљикави шибљак и пењемо се уз неки крш. Дебели слојеви снега прекрили камен, те се стене углачале као стакло. А на коњима летњи потков. Обазриво газе животиње, тапкајући, и тек уситне предњим ногама, падају на колена и са товаром полете низа страну. Конопци се кидају, а џакови и сандуци лете свуда унаоколо. Војници псују и проклињу свој живот. Онда разгрћу ашовима снег. Неки обавијају копите коњске џаковима, па наново товаре и по двојица вуку коње. Али коњ наједном застане и дрхти. Они чекају да се примири… Дотле други разгрћу снег и копају смрзнуту земљу, те насипају крш.
Пешаци пристижу и задиркују:
– Треба ли да помогнемо?… Беше ваше… Држ за десни точак!… Кочи узбрдо!
Капетан Веља помодрео од муке што му коњи непрестано падају. А пешаци добацују. Али кад се омаче један рудни коњ, и повуче за собом војнике, а један пешак добаци: „Држ га, бре, за реп!“ – њему прекипе, окрете се и опали му шамар. И зачудо пешак наједном заћута и заузе став „мирно“.
Све чешће застајемо. Хладно је и тупкамо у месту. Са једне узвишице видимо како колоне гамижу са свих страна и сливају се на ову уску упрту стазу којом се ми крећемо. Пред једним теснацем стајали смо дуго. Пришле су и колоне које су ишле са стране. Сви би хтели први да прођу. Команданти се препиру. Нека деца плачу. Коњи се омичу у провалију. Војници вичу… Као да смо на неком вашару, и пијана руља навалила без реда, па сад, ко је јачи.
Потпуковник Петар провуче се кроз гомилу, испрси се пред једним пешачким пуковником и строгим гласом проговори:
– Господине пуковниче, ви као старешина треба да нам служите за пример, а не да сами стварате неред!
– Господине потпуковниче, пазите шта говорите!
– Пазите ви шта радите! Ви хоћете да нам прекинете колону и никад се не бисмо састали у овим беспутним крајевима. Као старешина, ја то не могу дозволити! – он се испрси испред пешадијског пуковника, па се окрете своме четноме командиру: – Пролазите!
У гласу његовом огледа се одлучност. Онај пешадијски пуковник као да је схватио решеност потпуковника Петра на сваку могућност. Он сјаха, али као за утеху, извади из џепа нотес, у који записа име потпуковника Петра.
За све време док није прошао и последњи војник дивизиона, потпуковник Петар је као стражар стајао на улазу у клисуру.
Око подне наиђосмо на нека насеља, дрваре. Народ се размилео на све стране. Многе жене које беже са својим мужевима обукле војничке шињеле, главе увезале шаловима, па се измешале са људима, те се изгубила свака разлика. А и коме би падало на памет сада, у овом јаду… Имало их је који су већ клонули од умора, и тужног погледа зуре негде у даљину као неко коме је кућа изгорела, па сад посматра јадно згариште.