Голгота

Лаганим кораком од замора прођосмо поред ове масе и кретосмо даље узбрдо. Нека тајанствена тама обавија нас, а ваздух као да гуши. Војници набили капуљаче или увезали главе марамама, и онако погнути промичу кроз облаке као утваре… Сустижемо малаксале војнике, који седе покрај пута на снегу, погнуте главе. Бог свети зна кад ће они стићи своју команду.
– Ах, животе, да л’ ти има краја! – јада се неко иза мојих леђа.
– Овај, бре, не мисли да се заустави – говоре војници, мислећи на онога челнога команданта.
– Жури човек да се смести у неку кућу, а где ћемо ми? – шапућу војници већ забринуто.
Још увек се пењемо. Изишли смо из облака и под нама је магла, као неко таласасто море. Понеки млаз посукља изненадно из неког амбиса, омане преко нас и лице се наједном овлажи. На брковима људи се ухватио лед, а из уста бије густа пара. Наилазимо на све дебљи снег, али они пред нама су већ угазили стазе. Понеки се оклизне и коњ налети на њега. Један пешак, измучена лица, наслонио се на дрво и гледа мрачно преда се.
– Може ли се? – пита га један у пролазу.
– А-ја! – вели и клима одречно главом. – Не иде, не иде.
Људи су већ обневидели од снежне белине, и упиру поглед у неки таман предмет, не би ли мало одморили очи. И тек помислимо да смо на врху, а пред нама се избочио још већи вис, и тамо видимо мрављу колону војника који замичу.
– Ах… земљо, и ко те створи! – псује неко.
Са висине опажамо позади нас колону војника, све један за другим. И тако осећамо неко задовољство што нисмо на њиховом месту… На путу се испречио коњ у снегу. Са њега је скинута спрема и грешна животиња лежи немоћна, гризући снег. Тешко је за коње, јер нису појени цео дан. На целом путу нигде воде. А и да је има наишли бисмо само на санте леда.
Налазимо се на висини преко хиљаду седам стотина метара. И да је лето, било би нам хладно. Ноздрве се при дисању лепе. Људима би се повратила снага када би попили само гутљај нечега топлог. При себи од јела имају по два хлеба који се смрзли на мразу, па као да једу кору од дрвета. А скували би они када би имали шта. Сваки од њих носи по пакет барута у шипкама, па би на ватри спремили чај. Али то је већ бајка…
Однекуд сину сунце. Као мајчин осмех. Али се убрзо изгуби међу облаке…
Сада је четири часа. Ваљда нећемо још дуго. Мој посилни брекће иза мојих леђа, те сјахах, да узјаше он. На нега је ред. Али он се убрзо скиде и пребаци дизгине преко руке. Вели, хладно му је у ногама… Под чизмама шкрипи снег. У почетку ме занимао цијук, али сада ме подсећа на јаук и, чини ми се, то ми баш и изазива бол у ногама. А између коњских копита се набио снег, и коњи као да газе на гигаљама, те им војници непрестано задижу ноге, и избацују ледењак дрвеним клиновима.
На великој висини смо и све нам се чини да је овде и дан дужи. Никад да смркне, и да се једном већ стане. Војници све више посустају, и већ напрежу последњу снагу. Нико не сме да изгуби везу са својом јединицом, јер где би је нашао по мрачној и пустој ноћи. Али пешаке сустижемо све чешће, преоптерећени су исувише. Измучени су, тешко дишу и намрштено гледају преда се.
Сутон се некако наједном спусти. Сада нам се чини да снег још јаче шкрипи под нашим ногама. Промакосмо поред неких тамних прилика. Вероватно су преморени војници. Крећемо се падином неке косе и оштар ветар као да пара наше лице, натерујући нам снежну прашину у очи… Скретосмо потом у шуму И окретосмо леђа ветру, који је хучао кроз иглице борова.
Али зачудо, нико више не мисли, нити говори о својој кући. Наше невоље су исувише велике, те мислимо на непосредне догађаје и оно што нас вечерас очекује. Мрак је увелико пао. Ми још увек идемо. Ако неко застане, налети на њега онај позади. Коњи се непрестано саплићу, и војници се чувају да их не згазе копитама својим. Ћутљива колона одмиче кроз мрачну ноћ преко планинских врхова. Час силази, опет се пење, људи већ падају од умора, коњи сасвим посустали и све чешће наилазимо на мрачна телеса, која се копрцају у снегу.
Из даљине допиру неки гласови. Сигурно се преноси заповест. Напрежемо слух.
– Ко се где затекао, нека ту преноћи. Пренеси даље.
Глас се преноси као вал и губи у снежним дубодолинама.
Око нас је шума. Силуете неких четинара. Војници се разиђоше на све стране разгрћући снег који је био до више колена. Секире запрашташе. Столетна дрвета су са треском падала. Оштрим гранама борова војници су чистили снег. Онда плануше ватре. Тек сада, око ватри, сакуписмо се.
Лука се жали како је данас пао коњ и нагњечио му ногу… Војин чучнуо поред ватре и рукама обухватио увезану главу. Поручник Бранко скинуо чизме и суши ноге. Потпуковник Петар отворио сандук и нешто тражи. Најзад, ускликну од среће. Нашао је пакло чаја, те нареди да се пристави казан са водом и скува чај за официре и војнике. Али ко ће да нађе воду на врху ове планине… Рукама су војници бацали снег у казан, док се не испуни прљавом кишницом. Али шта мари! Нека је само нешто топло. Сручисмо у казан пакло чаја и војници дођоше са мањеркама. Изделисмо и последње резерве шећера. Војници су умакали хлеб и пили врућ, бљутав чај.
– Ко дава, браћо, ово у оваквој пустињи! – вели задовољно поднаредник Груја.
А Џамић, редов, убацује још снег у топли чај, не би ли му више испало.
– Ипак имамо неку срећу – вели свештеник пука. – Замислите да смо заноћили на оној ледини, где нема ни дрвета.
– Ништа нам, попе, не би шкодило. Ти би навукао епитрахиљ, очитао молитву, и шума би израсла! – дира га Лука.
– Пре бих ја очитао молитву да се теби једном завеже језик.
– А-ха… Кипислцауф, попе!
Између ватри су војници слагали борове гранчице, преко њих су разастирали ћебад и спремали се да легну. Одређени су пожарни, који треба на смену да ложе ватре целе ноћи, а около су постављени стражари са пушкама.
Војници разговарају да ли је боље да простру ћебе испод себе, и да их бије ведрина, или да легну на голе гране, а да се ћебетом покрију.
– Ето – вели капетан Душан, онај „резервни адвокат“. – Ви, активци, за време мира прописасте и како војник да устане, и како да легне, и како да се умије, чак и како нужду да врши. Али нико не предвиде овај случај – спавање на снегу.
– Па спавање у блату, спавање у стојећем ставу, спавање на коњу… Исајло, баци те гране овде покрај ватре – наређује Лука.
Војници лежу, док пожарни бацају свеже гране, које пуцкарају на ватри. Мирис смоле већ гуши, а дим штипа за очи. Мој посилни бацио шаторско крило на грање и покрива ме ћебетом. Окренуо сам главу ватри, али ноге ми се укочиле. Онда се дижем и мењам положај. Изгледа ми да глава лакше подноси хладноћу. Али однекуд, из онога грања, као да ми неко дува за врат. Затискујем рупу шаторским крилом. Сада опет осећам како ми улази хладан ваздух у рукав. Хтео бих да променим положај руке, али се бојим отворићу опет неку рупу на шаторском крилу… А баш и нека се претрпи та рука, кад ми је хладно по целом телу. Нешто мора да се жртвује… У ногама осећам неки неодређени бол, као да ме неко боцка, па не знам да ли је то од жеравице или мраза. Снаге немам и, чини ми се, као да пропадам кроз оно грање у неку таму и понор…