8. август
Дижем се сав изломљен са сламе. Тек сад осећам колико ме цело тело боли од јучерашњих падова и напрезања. Подавио сам колена и наслонио главу. Најлакше ми је у овом положају. Физичке болове могу још и да поднесем. Али осећам душевну потиштеност. Овога дана смо још даље од наше земље. Ако и на овом положају доживимо пораз… Спаса нам нема.
Требало је са остацима разбијене војске запушити што пре пролом. Нама у сусрет ишла су три командира батерија. Њихова лица била су тамна као земља. Сва тројица су имали припасане сабље, што је било необично видети за време рата. Пришли су команданту одлучним кораком, у исти мах заузели став „мирно“, и поздравили.
– Господине пуковниче – поче командир прве батерије – у току јучерашње борбе, под навалом надмоћнијег непријатеља, изгубио сам три топа и четири каре. Молим да се против мене поведе истрага.
– Господине пуковниче – говорио је командир друге батерије – ја сам изгубио два топа и шест кара. Молим да се и против мене поведе истрага.
– Господине пуковниче – наставио је командир треће батерије дрхтавим гласом – за време битке која се догодила у току јучерашњег дана, изгубио сам целу батерију. Молим да ме ставите под суд.
На лицу команданта, које је иначе имало увек строг израз, наједном се јави нека благост. Он погледа више очински своје командире и рече:
– Господо… Био сам јуче међу вама. Имао сам прилике да се лично уверим да сте ви учинили све, па и више него што људска моћ дозвољава, да спасете људство и материјал. Ваш задатак према отаџбини извршили сте верно и са самопрегоревањем. У овом моменту, ја не могу ничим да вам се одужим до тиме, да вам, као часним људима, пружим руку, и кажем: хвала, господо!
Онда смо изишли одмах на положај, где је командир одредио просторе које треба тући.
Сад смо на новим положајима. Огромну просторију требало је бранити са три топа нашег дивизиона. Командант је још у току ноћи пратио извештај и тражио хитно да се упуте нови топови, људство и коњи. Из дивизије су јавили да помоћ иде са свих страна.
Пре подне са једне косе осматрамо равницу преко Петерског језера. Око осам часова појавила су се два бугарски пука пешадије и пук коњице. Кретали су се у колонама ка Соровићу. На телефону се чује како то исто извештавају и други осматрачи. По маршевском покрету рекло би се да су оно тамо свежи пукови. А нама помоћ још није стигла. Преко телефона чује се очајан глас једног команданта пешачког пука, који је са својим слабим деловима на крајњем левом крилу.
– Најхитније ми упутите појачање, јер се пред овом снагом непријатеља, а са војницима који су већ поколебани, не могу одржати.
Неко са оне стране жице умирује команданта како ће помоћ стићи. Али не заборавља да строгим гласом заврши:
– Држите се на тим положајима до последњег човека.
Просто речено, командант је тај који треба последњи да погине. Оваква наређења за време рата постала су голе фразе. Много штошта се и не догађа по замисли штабова, који често приписују себи у успех и победу коју је по своме нахођењу извојевао неки каплар Ћира, са својом десетином. Рат воде нижи команданти, који се само старају, уколико је могуће, да спроведу лепе жеље виших… Али одлука зависи од командира и војника, од њихове бројности и масе других случајности.
Из разговора који је водио наш командант са начелником штаба дивизије, сазнао сам нашу стратегијску ситуацију.
Циљ овом бугарском наступању је свакако железничка пруга, која се пробија између два језера: Островског и Петерског. Пруга води право у нашу дубоку позадину и главну базу снабдевања, село Острово. На истоку се налазе стрме и високе планине. На западу је Островско језеро. На том кратком и уском простору налази се свега један пут, који смо тек сада ми нешто мало поправили.
Говорио је наш командант:
– У случају успешног напада са стране непријатеља, цела наша дивизија биће заробљена, јер је тим путем једини правац нашег одступања… С тим ће бити ликвидиран и Солунски фронт, уверавам вас… Нарочито нас, који се налазимо на левом крилу, забрињује малобројност трупа. Молим вас, упутите најхитније артиљерију и пешадију…
Док то командант говори, ја непрестано одмеравам Островско језеро и мислим, да ли бих га могао коњем препливати.
Бугари полазе. Чују се пушке. Наша два топа су у пуном дејству и гађају један ћувик, који се налази између оба језера, а који су Бугари баш сад заузели. Трећи топ туче непријатељску пешадију, која се сјурује у јаруге под нашим положајима.
Команданти вапију за појачањем. Наша два топа сипају ватру на онај ћувик да би бар ту задржали Бугаре. Ако се и одатле спусте, удариће нашу дивизију посред срца.
Помоћ!… Помоћ!…
Сунце је прижегло а жеђ удави. Од неспавања и душевних напрезања несвестица нас хвата. А Островско језеро пред нашим очима. Боље би било да га не гледамо. Наше патње су превазишле Танталове муке. Око подне командант ускликну од среће. Окренули смо дурбине уназад. У колонама двојних редова гамизали су пешаци као мрави, а за њима се ваљала артиљерија нечије дивизије. Осмех нам заигра на уснама. Дохватили смо телефоне да обавестимо команданте пешачких пукова. А они ће на некоји начин доставити вест и последњем војнику на објавници. Заборавили смо и на умор и на жеђ.
Ађутант трља задовољно руке и вели:
– Бугари су данас нешто обазривији.
– После ове победе они се сад прикупљају, исправљају линије и припремају за одлучни и последњи напад. Али кад би знали колико смо у овом моменту танки… – командант диже руке. – Страшно је и помислити.
9. август
Целе ноћи нико ока није склопио. Командант је по мраку изводио батерије на положај и одређивао им према карти рејоне дејства.
– Сад смо газде! – вели капетан Милисав. „Нас и Руса сто милиона“ – понавља узречицу Црногорску.
Стигла су нам у помоћ два пешадијска пука и девет пољских батерија. Више него што смо очекивали.
Дејство се осетило одмах изјутра. Пешадијски редови су збијени. Ватра артиљеријска, запречна ватра, или по новом називу, бараж, непробојан је. У неколико махова Бугари наваљују, али се враћају са великим губицима. По темпу уједначене пушчане и митраљеске паљбе увиђамо колико су наши пешаци упорни, и не дају Бугарима више главу да помоле.
Ни стопу нисмо узмакли. Усредсређеном артиљеријском ватром разјурисмо их са оног опасног ћувика, одакле су могли најлакше да се сјуре на пут.
Морал и вера наново се увлачи у наше душе.
