10. август
Увидела се потреба да се изврши прегруписавање артиљерије. Мој командант, пуковник Иван, одређен је за команданта дивизиона на десном одсеку. Под команду је добио две батерије које су прошле ноћи стигле, и један од три преостала топа нашег дивизиона. Овом батеријом командовао је капетан Милисав.
Са командантом изналазимо положаје за ове батерије и осматрачнице за командире. Идемо пешке и на коњу, праћени за све време пушчаном паљбом.
Зарад морала пешака и у циљу бољег осматрања, командант наређује да се из сваке батерије упути по један официр у пешачки ров. Онда хвата везу са командантима пешачких пукова и командирима чета, од којих је добио извештај где се све Бугари повијају и скривају под ударцем наше артиљерије. Наређује командирима батерија да на та места отворе брзу паљбу.
Терен је на овом нашем положају страховит. Све сам крш и камен. Нигде дрвцета. Свуда унаоколо гола голцата стена, тако да се ни за педаљ дубоко не може искористити никакав заклон. Грешним пешацима је најтеже. Уместо да копају ровове, они слажу испред себе гомилице од камења, иза којих се сакривају.
Али најгоре и најцрње је што нигде нема ни капи воде. Од свих невоља којима је изложен људски организам, изгледа најтеже патње долазе од те несрећне жеђи. А онај пусти камен усијао се и тело као да сагорева. Жеђ подави људе. Гледам неке пешаке, које је командир упутио из строја да траже воду, пошто су тамо почели умирати од жеђи. Иду као избезумљени, отворених и испечених усана, исколачених очију, и као да вапију: „Воде, воде!… Где је језеро?“ – Само толико могу да изговоре својим одебљалим језиком.
Има их који већ три дана нису ни капи воде окусили. А до језера треба да иду, онако малаксали, пет часова.
И мене мори жеђ такође. Усне су ми толико изгореле и испуцале да једва говорим од бола. Али мени је ипак лакше, јер упућујем сеиза на коњу до језера и он се после путовања од три часа враћа.
За коње је најтеже, јер њима треба много више воде, а толику количину је немогуће донети. А да се упућују тако далеко два пута дневно, неизводљиво је и опасно, јер Бугари могу сваког часа ударити. Ордонанси извештавају да су неки коњи већ пали.
Од силне жеђи и наша мисао као да је замрла. Ни на шта друго не мислимо него само на воду. Чујем како ордонанси разговарају:
– Вала пристао бих да се још једном вратим кроз Црну Гору, само због оне воде у Андријевици.
– Ех, онда ми је вода на уста ишла од глади…
– Да нам је онда био овај хлеб, а сада она вода!… Бре! Веће силе од нас не би било.
Спушта се спарна ноћ. Паљба замире постепено. Још само дејствују два тешка енглеска топа, из наше далеке позадине. Гранате споро и дуго гуде кроз ваздух.
– Бре, ово отпева читаво опело, док стигне до Бугара! – вели каплар Бркић.
„Са овим даном завршен је дневник друга Драгослава, – писао је непознати господин. – По његовом диктату писаћу Вам сада о следећем дану, 11. августу, када је као тешки рањеник пренесен у болницу.“
„Драги друже,
Прочитао си и сазнао. Ти ће дани остати као најболнији у моме сећању. Не знам да ли ће се још кадгод родити такви људи… Њихова издржљивост, храброст, чврстина карактера и одрицање од живота прелази већ у легенду… Челик људи!… Изгинули су. Бол испуњава моју душу.
Тих неколико дана лебдео сам између живота и смрти. Када сада о томе мислим, чини ми се, друже, убудуће нећу више моћи да будем такав. Онда ме је захватио општи замах и у мојој свести лебдела је само једна мисао: дужност. Тек када ме је парче гранате клепило у главу, изгледа ми као да сам се отрезнио.
Ми смо још увек млади и никада нам не пада на памет да ћемо једнога дана умрети. Али сада… ја сам, друже, осетио смрт у пуној страхоти и пустоши њеној.
То се десило 11. августа. Постараћу се да ти испричам тај дан до најмањих детаља, уколико се још сећам.
Те ноћи, између 10. и 11. августа, спавао сам врло мало. Таман прилегнем а наиђе ордонанс или одржач везе. Око 1.30 по поноћи јавља се командир једне рововске батерије. Вели, сад је стигао и пита где ће наместити своја три рововска оруђа. Командант ми нареди да га пронађем и одведем команданту једнога пешачкога пука чији рејон треба да брани рововац.
Пошао сам онако мамуран и неиспаван. Нашао сам рововца у једноме потоку. Командир батерије, неки ведар човек, замоли ме да га причекам четврт часа, колико да се обрије. Каже, шест дана је у борби, па самом себи изгледа страшан. А ако погине, не би желео да га чупавог сахрањују. Говорио је са таквом присебношћу, да је то звучало помало и језиво.
– Извините што сте толико чекали – говорио је расположен, бришући се убрусом. Жао ми је што немам ничим да вас понудим… Но, сад можемо!
Команданта пешачког пука нашли смо у рову, заједно са његовим командантима батаљона. Ту су они одржавали као неки ратни савет. Када су нас угледали, обрадоваше се.
– Такву ми, брате, дај артиљерију, коју могу да сместим у ров. А кад пропадамо, онда је пропаст заједничка, а не морам да мислим како ћу још и вас да спасавам смеје се командант.
Сваки командант батаљона изјави како би желео да та батерија припадне његовом одсеку.
Али ја сам своју дужност извршио и вратио сам се.
Те ноћи, наш штаб дивизиона разапео је шаторе поред топова друге батерије. По повратку сручио сам се на сламу и заспао.
Рано изјутра буди ме поручник Ђаја, и каже:
– Богати, Драгославе, спаваш као топ. Испалили смо за време твога спавања око педесет метака, а ти ни „репом“ да мрднеш.
Ордонанс ми предаде наређење из армије, које сам одмах доставио команданту. У наређењу стоји да се артиљеријска муниција не штеди. У продужењу је писало подвучено од речи до речи: „Артиљерија има да се жртвује за спас пешадије. За све евентуалне неуспехе биће ми одговорни артиљеријски команданти и командири батерија.“
