Горничево

Около је трештало страшном жестином. Командант, хладан, диктирао ми је разна наређења. Писао сам дрхтавим рукама, очекујући свакога часа да граната груне међу нас. Таман да му пружим наређење на потпис, кад нешто звизну и између мојих ногу лупи парче гвожђа. Подавио сам ноге и погледао разрогаченим очима команданта. Он је био миран. Не знам да ли да га мрзим, или да му се дивим. Али кад бих се ја питао, наредио бих да се осматрачница одмах измести. Овако смо нас четири официра осуђена такорећи на смрт, због њега једнога. Његова храброст потиче можда из њега самога, или због извесних обзира. Али ми сви осећамо како смо приморани да будемо храбри. А то су већ различита душевна стања, те је и наш поглед усплахирен. Земља се обурва од силне ескплозије. Осећам како смрт лепрша над нашим главама, ту је, сад ће. Не могадох више, те се обратим команданту:
– Господине пуковниче, зашто се не склонимо. Чекамо овде да једним зрном убију нас четири официра…
– Море, нека, где ћемо!…
Ама само што рече… Ужасна експлозија проломи се над нашим главама. Мене у главу нешто тресну, као да ме неко удари ушицом од секире. Пред очима ми заиграше људи и предмети, и ја клонух… Као из даљине допирао је нечији глас: „А јаој, браћо, моја нога!“ Преко главе разли ми се нека топлина. Крв поче да ми јури низ чело. Нешто заковитла пред мојим очима и мрак се спусти.
Не знам колико је то трајало и шта се са мном збило. Када сам дошао к свести, моја је глава била увијена. Око мене неки непознати људи у белим огртачима. Осећао сам мирис јода и видео многа измучена лица. Главу сам једва одржавао у усправном положају. Један од оних са огртачем приђе ми и поче да ме милује по лицу, тешећи ме да моје стање није опасно. Лекар је био мој познаник. Вели да ми је лобања напрсла на неколико места… Ситница! Шлем ми је спасао живот.
У селу Острову чуо сам шта је даље било. Мене је изнео капетан Милисав и ставио ми први завој. Таман се он повратио на осматрачницу, удари друга граната. Командант, пуковник Иван, погинуо је на месту, а капетан Милисав тешко рањен.
Док је трајао овај артиљеријски двобој пешаци су се на миру утврдили, збили редове и ни корака даље нису макли.
Сви ти поштени људи извршили су часно свој задатак, и на дужности су изгинули.
Не сумњам. Наша земља биће слободна. Али, друже, бојим се… Ако овако потраје, питам се: ко ће унети заставу слободе у земљу?
Тешко ми је много… Не знам шта ће са мном бити. Ако стигнеш у Србију жив, друже, загрли ми мајку и поздрави сестру.
Твој Драгослав.“
Ноћ се била спустила… На фронту су блештале разнобојне ракетле…