Јанкова клисура

Пао је већ мрак кад смо ушли у клисуру. Једва смо пролазили поред кола, страхујући да не склизнемо у шумну реку. Једна кола пуна неких сандука испречила се, а коморџија испрегао волове. Вочићи леже у блату и преживају. Онда кола са арњевима у којима плаче неко дете. На једним колима сломљен точак, војници истоварили сандуке и неке казане и подупиру кола одсеченим стаблом. Мало даље наиђосмо на ватру. Коморџије простиру сламу да прилегну. А и шта би друго, кад је коњ у оним колима испред њих пао и више не може да се дигне. А једна кола просто здрускана. По разбацаним стварима видимо да је неко покушао да их оправи, па најзад дигао руке од тога посла, испрегао коње и отишао. Иза једне окуке угледасмо опет ватру, око које су поседале жене и подбрађена деца. Мало подале група луди са фењерима. Драли су једнога вола. Кажу, погинуо од митраљеза са аероплана.
– Овај се народ не може кренути милом, већ само силом! – чујем где Лука говори иза мојих леђа.
Пред једним мостићем застадосмо… Испречила се нека кола, па нити ми можемо тамо, нити они овамо.
– Зар ту нађе да застанеш?! – раздра се поручник Коста „Турчин“.
– Па, куда ћу? – одговара равнодушно коморџија, седећи украј пута.
Револвер плану. Коморџија замаче у мрак.
Однекуд из мрака допреше гласни повици, као протести и претња коморџија.
– Чекајте, брате, рано си почео! – умирује Косту поручник Протић.
– Е, није него, да га молим… Шта, треба и ми да скрстимо руке и чекамо благослов! Ордонанси, претурајте ова кола у реку! – нареди одсечно Коста „Турчин“.
Приђе нам један поднаредник из неке коморе.
– Тешко да ћете шта учинити… Молио сам, претио, али шта да се ради, кад се комора заглавила и тамо, иза клисуре, за неких двадесет километара.
– Летеће као птице ноћас, кад буде пало тридесет глава! – рече гласно поручник Бранко.
Према светлости фењера угледасмо унезверена лица коморџија.
Идосмо још мало, и онда застадох са поручником Луком. Отприлике негде на средини клисуре.
Коморџије зашле под брдо, наложиле ватру, и баш се спремају да легну. А запрегнута кола у бескрајном низу стоје на путу.
– Људи, бре, што лежите, зашто не крећете? – пита Лука доста благо.
Један га само погледа, не хте ни да му одговори. Други промрмља:
– Па јес, кад бих могао да прескачем! – и окрете леђа.
Лука зовну ордонанса и нареди да му донесе једну мотку. Онда сиђе на пут, да сачека док челни стигну на излаз. Уто дођоше и војници са батеријским фењерима, а и она чета пешадије, и распоредише се дуж целе клисуре… Мало затим релеји јавише да су челни на излазу. Лука дохвати мотку и викну:
– Коморџије, крећи!
Онда приђе оној ватри па поче без милости да их туче. Коморџије скачу пренеражено, неки притрчаше колима, а други, буновни, не схватајући шта се дешава, покушавали су да беже уз падину. Лука викну:
– Ордонанс, пуцај!
Коморџије стадоше као укопане. Окретоше се и журно стрчаше код својих кола.
– Ајс, напред, напред!
– Терај!
– Удри га!
Напред се чу неко запомагање, као врисак жена, деце, онда ломљава низ реку… кола зашкрипаше, бичеви фијукнуше… Али коњи из једних кола ни да крену.
– Испрежи, брже испрежи! – наређује Лука. – Претурај кола у реку!
Пешаци поскидаше пушке, па упреше леђима. Кола се накренуше. Коморџија завапи како су унутра ствари његовог командира. Али кола са треском падоше у реку.
– Господине поручниче, претоварена ми кола пешачком муницијом.
– Бацај сандуке у реку!
– Шта је то?… Ко то виче? – промоли буновну главу изван арњева један официр. При светлости лампе видесмо да је потпуковник.
– Ко сте ви, господине? – запита Лука, већ надражен.
– Ја сам командант колоне…
– У име команданта дивизије наређујем вам да одмах кренете колону!
Имате ли писмено наређење, да ви, поручник, наређујете мени, потпуковнику?
– Сада ћете видети… Ордонанси, испрежите коње!
Потпуковник скочи из кола и стави руку позади, као да вади револвер. Али га Лука предухитри, и са револвером у руци, сав нарогушен, раздра се:
– Претурај кола!
Пренеражен поступком једнога поручника, потпуковник је стајао згранут и без иједне речи. Лука приђе следећим колима, али коморџија, и не чекајући његову опомену, поче да тера волове.
– Грујо, ко застане, човек или животиња, убиј на месту и бацај у реку! – наређивао је гласно Лука да га сви чују.
– Господине поручниче, рамље ми коњ – пожали се један коморџија.
– Дај овамо једног командантовог коња…
И испред нас и позади чују се псовке, вика, одјекује тресак ствари бачених у реку или прасак изломљених кола… Али колона иде без застоја. Ако стока посустане, онда се збацује терет, претурају кола, или се коњи замењују. Виде најзад и коморџије да је опасност свима за вратом, те сада журе и они…
Житко блато развлачи се као тесто. Вочићи исколачили очи и подавили грбине, а кола крцкају под теретом.
– Ајд ојс!
Стока малаксала. Људи одупиру леђима. Батине пљаште. Ни име божје се не штеди. Негде пуче револвер… Точак се сломи.
– Бацај, бацај…
– Удвостручи запрегу!
Лука промукао од урлања… Опет неко јауче. Кола шкрипе. Затим тресак низ камене литице. А река гута… Заповест се мора извршити, ма све пропало. Већ је последњи час.
– Испрежи!
Тр-р-рас.
Сад већ иде брже. Што промакне кроз Лукине руке, дочекује капетан Душан. Што измакне читаво испод његова штапа, сачекује револвер поручника Бранка.
Око три часа после пола ноћи, клисура је била испражњена и пут слободан.
– Јеси ли видео, бато? – вели поручник Бранко, враћајући се. – Док сам молио, викао, претио, нико да мрдне. Али када сам преломио неколико штапова и потегао револвер, све је скочило на ноге јуначке.
– А-ха… Кипислцауф! – потврђује Лука, промукао од вике.
Стиже нас и потпоручник Живадин. Сав је поднадуо од неспавања и напора. Иако је ноћ свежа, он скиде капу да обрише зној, па ће рећи:
– Ах, желео бих још једно овакво чистилиште кроз Јанкову клисуру, кад се будемо враћали назад.
Командант дивизије наредио је да артиљерија одмах крене.
Пролазећи тек по дану клисуром, могло се видети колики је напор учињен ноћас да се пут ослободи. У валима Расине лежала су поломљена кола, сандуци муниције, побијени коњи. Чак и нечији аутомобил, и један фијакер.
Маршовали смо цео дан… Другога дана кренули смо зором. Са нама иду и пешаци. Увече смо посели положаје, али око десет часова стигло је наређење да хитно одступамо. Кажу, Бугари, удружени са Немцима, надиру са свих страна да нам пресеку одступницу.
Сад се само заштитнице боре…
Војници необиријани, образи им упали, лице потамнело. Онако натоварени, маршују погурени, ћуте и гледају мрачно преда се. А хладна киша, терана ветром, бије у лице. С тешком муком пењемо се уз неки превој, прокисли до коже. Блато пљашти под ногама, а душу притисла слутња тешка и сива као олово. Неки рекоше да сада наилазимо на стару границу некадашње Србије. Овај се нагиб назива Преполац.