Кајмакчалан

– Зупчасти Камењари – додаје Светислав.
– Тако ће бити…
– Сигурно.
– Јест, ја знам да су ту неки камењари, само нисам знао како се зову. Од њих, дакле, још даље лево је Сива Стена. Иза ње се пружа планинска греда Старков Гроб. Ту се завршава кајмакчалански масив, на његовој левој страни, и одатле се силази наниже, све до Црне реке, у онај њен крак, који тече на север.
Све ово укупно сачињава кајмакчалански масив, у ширем смислу. Међутим, Кајмакчалан у ужем смислу чини само његов врх, кота две хиљаде пет стотина двадесет и пет, затим кота две хиљаде пет стотина седамнаест и Сива Стена. Они у ствари чине тактички и стратегијски чвор. Само ту коту Кајмакчалана не треба замислити као неки шиљати врх. То је широки плато, који се према југу полако спушта.
– Заборавили сте да споменете и Кајмакчалански поток, око којег смо се крвили.
Капетан Радојчић погледа у карту.
– Да. Планински масив је у облику крста. Из доњег левог угла извире тај Кајмакчалански поток. Он тече средином масива, који се налази у том углу…
– Сад ми је донекле јасно – вели поручник Мишић. – А на ком делу крста тебе разапеше?
– Чекајте, молим вас. Ти кажеш да си био у комитском одреду? – запита капетан Радојчић.
– Био сам…
– Откуда ви на Кајмакчалану?… У званичним извештајима ваш се одред нигде не помиње.
– Шта пише у тим извештајима ја не знам, нити сам их читао. Али да је комитски одред освојио Кајмакчалан…
– Гле, гле, шта чујем! – зачу се глас потпоручника Предрага, који је лежао на једном од кревета на супротној страни. – Ја, оца му!… Ви га освојили? – Он се придиже и приђе. Рука му је била у гипсаном завоју и висила о марами, чији су крајеви били пребачени и завезани око врата.
– Наравно, ми – вели прибрано и одлучно потпоручник Светислав. – Ја сам, господине мој, рањен код Сиве Стене.
– А ја сам рањен на самоме врху…
– А на врх су изишли прво четници…
– А тај врх био је тачно на правцу наступања седмог пука, и ја сам рањен у близини пирамиде…
– О, јо, јо, јо! – викну капетан Радојчић дижући руке. – Па колико се све вас отима о ту славу да сте освојили Кајмакчалан? Из званичних извештаја читамо: Кајмакчалан је освојила Дринска дивизија. Светислав тврди: Кајмакчалан је освојио четнички одред. А Предраг, који је из Дунавске дивизије, сав се зацрвенео да докаже како је седми пук освојио Кајмакчалан.
– И што је нарочито интересантно, овде се препиру живи учесници. А шта ће тек историја да каже! – додаје поручник Мишић.
– Море, докторске титуле ће добијати доказујући да су Кајмакчалан освојили Дринци, или четници, или седмаци – смеје се капетан Радојчић.
– Ја тврдим! – поче жустро Светислав.
– Море, батали, то је ван разговора! – одмахује руком Предраг.
– Чекајте, браћо – рашири руке капетан Радојчић. – 3амислите да је нама Врховна команда ставила у задатак да утврдимо: ко је заузео Кајмакчалан… Рецимо, ја сам председник те комисије. А ви, Мишићу, и остали који слушате, чланови комисије…
– Молим! – потврђује Светислав.
Капетан Радојчић седе на суседни кревет, и обрати се Светиславу:
– Да чујемо прво тебе! – онда се окрете Предрагу: – А ти слушај и пази шта он говори, па ћеш после рећи шта знаш.
– Ево како…
Да вам прво изложим општу ситуацију. О томе ми је говорио командант нашег четничког батаљона једне ноћи, кад смо стигли на Кајмакчалан.
Вама је познато да су Бугари извршили пробој нашега фронта тамо лево, негде око Лерина. Како сам слушао, наш је положај тада био очајан. Да су успели Бугари, наше трупе, које су биле на овом почетном делу вертикалног крака крста, морале би да беже наврат-нанос. Али, на срећу, наши зауставе Бугаре код Горничева, изнад Островског језера.
Успех Бугара био је, дакле, непотпун.
Да би то надокнадили на другој страни, реше се Бугари да изврше напад са Кајмакчалана. Све важније коте на оној хоризонталној пречаги биле су тада у њиховим рукама. Врх такође. Наши су се налазили на ближем, вертикалном краку.
Била је поноћ… Бугари се спусте у Кајмакчалански поток и наиђу на наше предстраже. Навале лудачким налетом, који је својствен само њима, ударе на везу наша два пешачка пука. Борба је била прса у прса. Ножевима… Очајна. Ми нисмо имали резерве, док су Бугари били многобројнији. Ту пробију наш фронт и налете на батерије. Наши су се у одступању тукли, бранећи сваку стопу, док су артиљерци гађали на картеч. Причају да су команданти пукова били у највећем окршају, са револвером у руци, и храбрили војнике: „Не дајте се, браћо. Са вама је ваш командант! И ту негде, око батерије на Чегањским планинама, Бугари малакшу. Наши искористе прилику и утврде се.
– То значи, Бугари су дошли на ивицу…
– 3а длаку. Да су бацили још само један одморан батаљон из резерве, одосмо ми коначно за Солун.
– Пази, богати!
– Јесу ли ту били четници? – пита поручник Мишић.
– Чекај. Немој да си брз. О свему томе ми појма нисмо имали.
Наши су се, дакле, утврдили. Али каква су то била утврђења… Зачепркали се мало у земљу. У таквом положају они нису смели да остану. А назад се није могло ићи… Нове трупе нису пристизале. И онда се наши реше на офанзиву. Шта веле: ако баш морамо да пропаднемо, онда нек нас бар запамте.
Тај задатак паде у део Дринској дивизији.
И сад настаде ужасна, крвава борба. Изненађени нашом навалом, Бугари почеше да одступају. Једна наша колона наступала је по средини оног вертикалног ближег крака, где се налазе Метери Степе. Друга сјури Бугаре лево, у Кајмакчалански поток, и нападне Зупчасте Камењаре, који се налазе на почетном делу леве хоризонталне пречаге. Трећа колона наступала је на крајњи масив леве пречаге, на Старков Гроб.
Наши, дакле, поврате готово целу ближу вертикалну пречагу крстастога масива и отпочну напад на целу дужину левог хоризонталног крака крста.
Сада је дошла у питање бугарска офанзива код Островског језера. Јер ако наши успеју да овладају Кајмакчаланом, онда ми њима заилазимо иза леђа, и сви они који су се налазили код Островског језера, имали би безобзирце да беже.
То вам је као шах. Кајмакчалан би одговарао краљу, а Острово оном последњем пиону супротне стране. Или ће они нама иза леђа, или ми њима. Само партнери ове игре налазили су се у Солуну и Скопљу. А пиони су се „јели“ намртво.
Крвава борба трајала је више дана. Бугари су се очајно бранили. Наши су наступали лагано, гинући без броја и мере. Али трупе је одржавао занос, који у рату обузима тако често. На врху Кајмакчалана налази се наша граница. Ту је била Капија Слободе. Војници су већ лежали на дохвату руке својој земљи, за којом чезну већ толико времена. Сваки је мислио да се дохвати само онога врха, да пољуби своју груду, па макар тада умро.