Кајмакчалан

Учињен је последњи напор. Онако десетковани, заморени, у једном заносном јуришу, као у трансу, трупе које су наступале од Метери Степе, средином вертикалне пречаге, налете и приближе се врху Кајмакчалана. Прича се да су се одигравале болне сцене. Љубећи своју земљу, гинули су.
Доцније смо међу нашим мртвим војницима налазили и лешеве Француза. Објаснили су нам да су то били војници једне француске брдске батерије. Приликом јуриша наших трупа општи замах је захватио и њих. Одушевљени успехом, дохватили су пушке и придружили се пешацима. Изгинули су заједно са нашим.
Телефоном су јављали на све стране, urbі et orbі: Кајмакчалан је освојен…
Потпоручник Предраг упаде му у реч:
– Ево, забележио сам у своме дневнику званичан извештај који је нама достављен. Чекај… чекај. А-ха! Слушајте:
„Петог септембра после огорчене ноћне борбе…“
– Молим те, извини, јесу ли датуми по старом, или новом календару? – запита капетан Радојчић.
– По старом.
– Добро, даље.
„… после огорчене ноћне борбе, наше храбре трупе су прошириле свој ранији успех на Кајмакчалану и у двадесет и један и тридесет часова освојиле су његов највиши врх, висок две хиљаде пет стотина двадесет и пет метара.“ – И тако даље.
– А-ха! Хоће, јес’! – додаје Светислав.
– Затим на крају извештаја стоји: „Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији.“ – Предраг преклопи нотес. – Част, браћо, Дринској дивизији, али тек мени из седмог пука Дунавске дивизије пребише руку после четрнаест дана на врху Кајмакчалана…
– А мени из четничког одреда ногу – добацује Светислав.
– Требало је некоме онда да каже како је заузео Кајмакчалан. Укази… одликовања, овам’ те, онам’ те – размишља Мишић.
Капетан Радојчић намигну и вели:
– Не дају се ни један, ни други!
– Ја стално очекујем кад ће се једном појавити на сцени ова двојица – смешка се Мишић.
– Видећемо већ… Продужи, где си стао? – обрати се Светиславу.
– Ви, господине капетане, изигравате баш озбиљно председника – вели смешећи се Предраг.
– Сад ми је пала секира у мед. Једном да размрсимо и тај кајмакчалански чвор.
Светислав припали цигарету, и настави:
– Позадина се орила од весеља. Причало се о „славом овенчаним трупама“ и, разуме се, одмах су настали банкети, здравице.
А за то време око коте, на врху Кајмакчалана, био је пакао, покољ. Бугари беже, враћају се, јуришају. Онда довлаче свеже резерве. А наших све мање. Није било квадратног метра где није лежао мртав наш или бугарски војник. Ко ће још да сахрањује мртве. Све је похрлило да пољуби земљу и погине. Шест дана и шест ноћи трајала је та кланица… Код тог граничног камена сударила су се два света, два национална поноса, да се реши једном за вечна времена: да ли ће се тај камен звати Капија Слободе или Борисов Град.
3амркла је тако ноћ између дванаестог и тринаестог септембра.
– Молим те, извини што те прекидам – упаде опет Мишић. – Ти рече да су четници заузели Кајмакчалан, а међутим сам кажеш да су се око врха крвавили Дринци.
Потпоручник Светислав згрчи лице, мучећи се да помери ногу.
– Јој! – уздахну и завали се на високо постављен јастук. Онда шмикну и махну главом, као са неким багателисањем. – Друже, ја не бунцам у заносу као ови маларични и знам шта говорим… Него немој да си „нефрозан“, што рекао овај наш болничар…
– Добро де, шта се сада прегањате – упаде капетан Радојчић. – То је најбољи доказ да он са интересовањем прати твоје причање – правдао је он Мишића. – Деде, продужи. Сад ваљда долази оно што је најважније. – Радојчић скиде платнене ципеле, јастуке пренесе на супротан крај кревета, где леже да би гледао у потпоручника Светислава. – Шта је било те ноћи?
– Било је оно што не ваља. А најзад, то се могло и очекивати. Наше трупе биле су више него преполовљене. Резервна одморна војска није пристизала. Бугари за ово време доведу нове јединице и ноћу, између дванаестог и тринаестог септембра, у два часа после поноћи, навале као луди на положаје који су се налазили између Метери Степе и Кајмакчаланског потока.
– У доњи леви угао крста – допуњује Предраг.
– Слушао сам доцније да су бугарски војници били пијани. Изгледа ми да је овај обичај код њих одомаћен. Иначе је немогуће разумети да нормални људи могу починити онолика зверства. Налетели су на рововску батерију и убили командира… Онако мртвог парали су га да му је сва утроба испала напоље… Ама нешто грозно! – Војнике побили такође. Гледао сам доцније како на гомили леже мртви наши и њихови војници са забоденим баојнетима у груди и трбух. Непојамно… Ратујемо већ толико времена, гледао сам свакојака чуда и грозоте, али оно што сам видео на Кајмакчалану, и ја доцније преживео, то се не да замислити.
Мртви људи лежали су као оборене кладе. Гледао сам како је Бугарин ударио нашег војника бајонетом у трбух. Овај обема рукама држи бајонет, а на лицу му се још види израз ужаса. На овога Бугарина налетео је други војник и пробио му грудни кош, да се врх ножа појавио на супротној страни. Овог нашег прободе други Бугарин некако кроз врат, те га прекоље. Тога Бугарина удари неки наш војник кундаком, чиме ли, па му спљеска пола главе… И тако су остали, као да су повезани каквим ланцем.
Кажу да су тада Дринци изгубили око девет стотина официра и војника. И то мртвих. Из ове ноћне борбе рањеници нису излазили. Ко је само викнуо: „Јаој!“ – по пет Бугара налетали су на њега бајонетима.
Почело је да се раздањује. Тада распале наше батерије. Заједничким напором преосталих војника из пешадије и помоћу артиљерије, наши се некако задрже.
Као што чујете, Дринци су се опет вратили на почетни део оне вертикалне пречаге. Али што је за даљи развој догађаја од необичне важности, наши су се неким чудом одржали код оних Зупчастих Камењара, на почетном делу леве хоризонталне пречаге.