Капија слободе отворена

– Док су се на Кајмакчалану водиле ове крваве борбе, ми, четници, налазили смо се око Лерина…
– Молим! – упаде капетан Радојчић. – Сад ступате на сцену ви?
– Да.
– Онда да извучем кратак закључак. Кад је настало наше опште наступање, Дринци су почели да подилазе под Кајмакчалан. Бугари, да би поправили свој положај доле код Горничева, ударе на Дринце и потисну их на почетни део вертикалне пречаге. Са тога места Дринци врше поново офанзиву и долазе до близу врха Кајмакчалана, када је објављено целом свету да је Кајмакчалан пао. Је ли тако?
– Тако је!
– Бугари онда довуку нове трупе и ноћу, између дванаестог и тринаестог септембра, ударе наново на Дринце, разбију их и сатерају на почетни део…
– Сасвим!
– Сад наставите.
– Цео наш одред био је увучен у борбу на другој страни. Али стигло је наређење да се ми најхитније извучемо. Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене.
Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче. О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали. Иза положаја свили смо се одмах у маршевску колону и кренули журно.
– Који су војници сачињавали четнички одред? – запитао је поручник Мишић.
– Националисти, идеалисти, убојице, фантасти, људи који би на миг старешине, ако затреба, заклали рођенога оца. Било је ту бивших комита, који су за време турског режима штитили наш живаљ огњем и мачем од крвожедних турских јаничара и Арнаута. Имало је доста граничара. То су они који су за време мира као будни и опрезни стражари даноноћно чували нашу границу. Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи. Било је Хрвата, Босанаца, Војвођана, који су дошли из белога света, да положе свесно живот за своју земљу.
Сви ти људи, ступајући у добровољачки одред, знали су да су они унапред жртвовани. Док смо били у земљи звали су нас Четнички одред или комите. Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред.
Маршевали смо без предаха. Још из даљине чули смо грмљавину топова, која је допирала однекуда са кајмакчаланског масива… Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал. Људи већ почели да посустају. Никад застанка… У даљини, изнад Чегањских планина, према плавом хоризонту видела се сива измаглица од прашине и дима. Одатле су баш и допирали пуцњи. Повремено се извије у висину таман стуб дима, од неке разорне. По томе смо закључили да је тамо ситуација опасна. А и где би могли да нас на друго место упуте. Ми смо били јединица која је запушавала све рупе. У одступању заштитница, а у наступању претходница. Сматрали су нас за лако покретну групу, те су нас одувек бацали лево и десно. Задатак смо извршавали без роптања. Јер ми смо били добровољци… Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив. Код нас реч „забушант“ није била позната. Ако се ко огреши о своју дужност, поступак је кратак. Тако си ти хтео! Такав је, уосталом, био наш неписани закон. То се знало и ишло се тога дана до умирања.
Предвече почели смо се пењати уз неку планину. Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја. Али нисмо ни стигли до њега, а стиже наређење да се стане.
Но, хвала богу! Мој командант батаљона оде некуда, и после пола часа врати се.
„Разапињите шаторе“ – наредио је. Каже да ћемо овде вероватно заноћити.
Питао сам како се зове ово место.
„Чегањ“ – рече ми он.
– А, дабоме – упаде капетан Радојчић. – Испред вертикалне пречаге кајмакчаланског масива налазе се Чегањске планине. Сад ћеш да видиш – обрати се поручнику Мишићу.
– Шатори се забелели као печурке. Војници су заложили ватру. Али белај!… Нигде воде, што рече друг Влајко. А језик се залепио за непце.
Наиђоше неки војници, те их запитасмо за извор.
„Испод овај камен цурка“ – и показа нам руком на једну стену.
Војници потрчаше. Направи се гужва. Командант батаљона одреди мене да успоставим ред. Морао сам и револвер да потeжем.
Наиђе тада и једна група артиљераца, носећи неке дењкове на леђима. Знаш… господа артиљерци пратили војнике чак на Островско језеро, да им се пере веш…
– Господа су, а зорт велики, па им је потребно да чешће перу веш – намигује поручник Мишић и показује на нас, два артиљерца, који смо лежали на суседним креветима.
– Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично. Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет ни шест, него одгурну једног нашег па се наже над извор. А мени, знаш, смрче се. Ја трпим од жеђи покрај извора да бих својим примером послужио војницима, а сад још и нему да уступам место. Како се беше нагнуо, ја га распалим шаком одозго, те му забијем главу у блато. Он скочи са мокром и каљавом главом. Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи:
– Зар мене, богати, Светиславе?
Мој школски друг… Али шта да му радим. Да ми је рођени брат наишао сатерао бих га у ред. Било ми га је ипак жао, те му приђем и загрлим га. Он ме пољуби… Обојици нам потекоше сузе…
Мрак је пао увелико. Командант ми беше послао смену, те се вратим у бивак.
Али таман што сам стигао, кад повикаше:
– Дижи шаторе!
– Ја, богати, сто пута пресекла ме је та команда – вели Мишић. – То „Дижи шаторе!“ – подсећа ме као кад би неко усред ноћи лупио на прозор и викнуо: „Гори кућа!“
– Разуме се, ми смо се навикли. Али су људи заиста били уморни… Ми смо извучени из једне борбе. Маршујемо напорно цео дан. Сад треба ићи целе ноћи у непознатом правцу. За време рата између човека и машине од челика не прави се разлика. Долиј мотору бензина, и терај даље. Ми смо примили по хлеб, и шта има ту даље да размишљамо. Дижи шаторе, пушку на леђа, па хајд узбрдо.
Тежак је био овај пут. А уза све напоре још је и ноћ. Пушке праште без прекида негде напред. Артиљерија повремено гађа и видимо засењујуће одблеске топова. Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан. Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао. Али знам једно: лакше подносим борбу у првом стрељачком строју, него ово подмукло прилажење. Тамо је подстрек у мојим рукама. Знам од кога треба да се чувам. А овако… Све зависи од случаја.
Ја не знам куда смо ишли, и како изгледа та планина. Али је нешто високо и напорно.