Капија слободе отворена

– Хиљаду осам стотина метара – додаје капетан Радојчић.
– За нас је било, чини ми се, Монт Еверест… Хималаји, враг би га знао. – Он се обрати Мишићу. – И кад ме ти малопре запита како изгледа Кајмакчалан, откуда сам могао да знам. Високо до неба!
Око поноћи зачу се брза пушчана паљба. То је, људи, врило. Никад краја… Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају. Мислио би човек, нико жив неће остати.
У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле. Налазимо се у висини батерије те нас пуцњи топова просто растржу. У оваквој ноћи људи се несвесно збијају у гомиле, као крдо оваца.
Чујем где неко иза мојих леђа говори:
„Сигурно наши врше напад.“
„Какав напад!… Зар би нас онда вукли по овој ноћи. По паљби рекао бих да наши беже.“
Куршуми учесташе. Страховао сам да ме не лупи у главу. На друго место где хоће. У рату се гине… Јест… Али, мислим, нема глупље смрти него кад те погоди залутали куршум негде у далекој позадини. Скинуо сам шлем са главе и држим га испред лица, и сваког часа очекујем кад ћу чути: дан!… Али паљба се преноси, час лево, онда десно. Затим оспе у правцу куда ми идемо, или закркља на целој линији. Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“
Застали смо. Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у! Зи-у! – звижде куршуми. То се још и могло поднети. Али једна наша батерија испред које смо стајали, искида нам нерве. Трупкамо у месту. Нестрпљиви смо. Нека нам нареде јуриш, или нека нас већ једном склањају са овога места.
Сваки би желео да се бар у последњем часу нађе поред неког друга или пријатеља. У мраку сам назрео поред себе свога посилнога, те ми беше нешто лакше. Команданти су отишли некуд. Кад су се вратили, наредили су да кренемо.
Осећао сам дах борбе. Неко јаукну.
„Ћут!“ – викну други и онај замуче.
Али жестина удара као да малаксава. На истоку је зарудела зора. Ишли смо сад живље, да нас не би захватио дан. Било се мало разданило кад смо се зауставили на једној падини. По пуцњави пушака увидели смо да су горе на врху брега наши пешаци, а ми смо се налазили испод њих, у мртвоме углу.
Сунце обасја падину и тек смо тада угледали масу војника, лево и десно, са крвавим, још незавијеним ранама.
Била је то она ноћ када су наши одступали са врха Кајмакчалана и дошли на почетни део оне ближе вертикалне пречаге.
– Дакле, на почетку?
– На почетку…
Ведар дан… Налазимо се на висини од преко две хиљаде метара. Сунце пријатно пригрева. Људи су ставили пушке у купе, скинули ранчеве и као да су смлаћени топлим зрацима, прилегли су одмах. Под нама се беласа јутарња измаглица, истеже се у језичасте праменове, који постепено ишчезавају. Пред нашим очима, преко Чегаљских планина, указује се равница, и у њој мирно, плаво Островско језеро. Као око… А над нама се разлеже прасак пушака. Мало ниже пуше се казани. Около војска лежи као снопље. Болничари превијају рањенике. Неки су већ помрли, те им ту, поред нас, копају раке. Двојица дељу неке гране. Веле, праве крстове.
Командант батаљона вратио се однекуд и позва нас, командире.
„Вечерас морамо да сменимо пешадију – говорио је. – Сада треба да изиђемо горе са командантом одреда, који ће нам одредити одсеке, да не бисмо ноћас лутали по мраку.“
Ишли смо слободно, јер смо још увек у мртвом углу. Али већ чујемо непосредно изнад наших глава онај језиви писак куршума одбијеног од земље. Застали смо да видимо где ли је заклон команданта пешачког батаљона. Мора бити негде ту око нас… Окренуо сам се случајно. Островско језеро… а још даље равница, над којом лебди прашина. Тргао сам се. Пред нама груну разорна граната. Ах, кад не би било те проклете артиљерије, ратовали бисмо певајући.
– А код артиљераца је баш обрнуто. Они опет не подносе звизак куршума – вели капетан Радојчић.
– Извежбали су се, оца им њиног! – додаје Мишић. – Чују они још издалека шум гранате кроз ваздух и склањају се.
– А где ћемо ми, несрећни пешаци? – продужи Светислав. – Нас артиљерија туче на отвореном простору, где од пуцњева пушака, узвика, јаука и не можеш да јој чујеш шум. Наравно.
Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона. Није било далеко. Сјурисмо се код њега.
Светислав се мало придиже и обрати се Мишићу:
– Тресни ми мало овај јастук. Упалише ми се леђа… Тако. Е, сад је добро. – Он продужи: – Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби. Каже: „Ја њихов вечерашњи налет не бих могао издржати.“
У току борбе ових неколико дана изгубио је две трећине официра и војника. У чети нема више од педесет пушака. У рововима се налази војник до војника на четири метра растојања.
Онда нам је детаљно објаснио ситуацију.
„Ми се овде налазимо на последњем прагу. Толико смо још успели. Јављају ми баш сада да су изгинули још неки војници од њихове артиљерије. Ако ли нас макну и са овог положаја, бреша ће бити огромна. А што тиква пробуши, орахом се рупа не запуши, и ви, а поготову ми, бићемо немоћни да их вратимо назад. Зато пазите.“
При поласку поздрависмо се.
„Хвала вам, браћо!“ – узвикује раздрагани командант, као да смо ми дошли по нашој личној вољи да му помогнемо.
Око подне вратили смо се код својих чета. На врху се разлама бугарска артиљерија. Али непрестано стрепим да не пребаце, јер смо се на отвореном платоу налазили и ми, и седмопуковци, који су такође пристигли. Срећом те тога дана нису летели њихови аероплани. А тукла је и наша. Чини ми се још жешће и јаче, те се Бугари мало примирише.
По ручку сам легао иза једног камена и заспао. Када ме војник пробудио, био је већ сутон.
Војницима смо издали храну, па смо их сакупили по четама и отприлике разместили чете према секторима које треба да поседну.
Спустила се ноћ. На положајима су припуцале пушке као по команди. Време је споро одмицало. Хтели бисмо да смо што пре горе, у својим заклонима. Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот. Пред таквим људима падају сви ратни изуми, сва техника оруђа. И ма како се ратна техника у будућности развијала, ипак, у основи, остаје на бојном пољу само и једино човек. А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема.
Ништа се није видело…