Кренули смо узбрдо. Прошли смо преко оне безводне планине, и после подне… сад ћу вам то тачно рећи… у шеснаест и четрдесет и пет, стигли смо на Метери Степе. Командант је био отишао пре нас, и како стигосмо, он нареди да наш трећи батаљон изиђе још даље напред. Ја сам био у првом батаљону, те нама нареди да останемо као резерва.
Ту сам чуо за погибију онога командира рововске батерије. Са положаја рањеници непрестано пристижу. Причају нам да су Бугари побили све наше заостале рањенике.
На овом месту смо преноћили и остали и сутрадан, четрнаестог септембра. За то време наш командант пука обилазио је положај да се упозна са стањем. Са њим је био мој командир чете. Причао ми је после командир да је горе, на положајима, хаос. Ни бог господ не може да их размрси. Оне ноћи када су ударили Бугари, наши су се под борбом повлачили. Ту није било јединства команде. У оном мраку, војници су били препуштени и тукли су се појединачно. Неки одступали, други заостајали, те се тукли и међу собом. Бугари су наваљивали, продирали, стварали клинове у нашим редовима. У таквом стању их је затекла и зора. Где се ко задесио, ту је и остао. И зато је стрељачка линија ишла готово у цикцак. Биле су се измешале чете, батаљони, пукови… А ровови плитки да се ни најмањи покрет није могао учинити.
Онда одлуче да на положај изиђу наших шест чета и преузму ровове оних измешаних јединица. А преостале две чете нашег пука да остану у резерви.
Петнаестог септембра у шест и четрдесет и пет…
– Али увек, у „четрдесет и пет“ – дира га Мишић.
– Овде тако пише, молим… У то време, дакле, изиђу на положај наших шест чета. За све време док смо прилазили рововима, и за време саме смене, трајала је пушчана паљба. У мојој чети рањена су два војника. Баш на одсеку моје чете налазила су се лежишта оне рововске батерије чијег су командира Бугари изболи ножевима… Било нам је неразумљиво зашто су онда Бугари напустили батерију, и одступили за једно шездесет метара… Не знам.
– Сигурно је у мраку налетела на њих нека наша група војника, па су они измакли – додаје Светислав.
– Могуће. Али топови су били демонтирани, а послуга побијена. Вероватно су се спремили да беже, а уто су налетели Бугари. Ниједан војник није убијен куршумом, већ су били избодени бајонетима. Грозно су измрцварени.
Рашчистили смо те заклоне. Око подне стигоше и два француска официра да виде може ли бити шта од топова. И да видите чуда, уз припомоћ наших пешака, они лепо монтираше топове. Али како је артиљеријска послуга изгинула, то командант пука одреди шеснаест пешака као послужиоце код тих топова. Упутили смо даље људе да донесу артиљеријску муницију и још истога дана, пред вече, грунуше наши рововци.
Петнаестог септембра увече ситуација је била оваква: шест чета нашег седмог пука смениле су делове седамнаестог пука и неких других пукова. Четнички одред одменио је делове четвртог и шестог пука. Је ли тако? – запита Предраг Светислава.
– Тако је.
– Сви смењени пукови груписали су се десно од нас и распоредили према почетном делу десног крака оне хоризонталне пречаге…
– Према Кочобеју – додаје капетан Радојчић.
– Јест. Лево од њих налазио се мој пук. Наших шест чета поседало је тачно средину оне ближе вертикалне пречаге кајмакчаланског масива, са које се излази на врх…
– Ви сте, дакле, били према врху…
– Врх Кајмакчалана је био тачно у правцу нашег наступања. Молим вас, то треба запамтити.
– А где је био четинички одред? – запита неко.
Светислав упаде:
– Ми смо брали купине – и он махну љутито главом. – Деде, да видим где ћеш нас да гурнеш?
– Шта имам ја да вас гурам!… Ви сте били лево од нас, према почетном делу леве хоризонталне пречаге крста, где су они Зупчасти Камењари.
– Сад ја треба да питам: – обрати му се Светислав – је ли врх Кајмакчалана далеко од тих Зупчастих Камењара?
– Па… није далеко.
– Е, сад ја кажем: молим вас, то треба запамтити.
– „Комисија“ је примила ваша опажања к знању и управљању – вели шалећи се капетан Радојчић. – Да видимо сад даље.
Такво је, дакле, стање било петнаестог и између петнаестог и шеснаестог. А ја. Заборавио сам још рећи да је петнаестог септембра после подне стигао и наш трећи батаљон, односно други по реду. Овај су батаљон задржали у резерви.
Капетан Радојчић га прекиде.
– Када сте тако успоставили фронт, да видимо шта је било шеснаестог. Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе.
Светислав поче:
– Освануо је шеснаести стептембар. Пред нама се указаше бугарски ровови. Заиста нису били даље од педесет, шездесет метара. Укопали су се на исти начин као и ми. Испред ровова наслагали су камење и местимично оставили пушкарнице. Другојаче није могло да буде. Али то камење дошло им је наскоро главе… Између наших и њихових ровова лежали су мртви војници.
Артиљерија је одмах отпочела. И њихова и наша. Био сам изложен много пута артиљеријској ватри, али никад нисам имао мучније осећање него тада. Ровови потпуно отворени, а испред ровова камење. Не може се маћи ни лево ни десно. Имао сам осећање као онај кога су везали за колац и сад чека плотун… Срећом, њихова артиљерија није погађала. Сигурно им је осматрач био далеко. Али наша?… Помлати их као марву. Кад удари у заклон, оно пусто камење распрсне се на све стране, па долеће чак и до наших ровова. Било је тешко посматрати. Кукали су, грешници, али им ништа није вредело.
Око подне утиша се артиљеријска ватра. Лежао сам у рову. Сунце ме облива зрацима и као да ме нечије руке омађијавају.
– А уз то си мамуран – додаје Мишић.
– Човек је мамуран после пића. Него уморан. Преморен. И таман да заспим…
– А оно јуриш!…
– Још нешто горе… Осетио сам смрад. Али гадан. Оном до мене „приоћало се“. Трпео, грешник, док сам био будан. Кад сам легао, он помисли да сам заспао, па сад може. Да изиђе, погинуће… И онда – више моје главе.
– Шта си му радио?
– Ништа. То исто и мене сналази, и све остале… Узме се шака земље па се затрпа, или се ашовчетом избаци. На то смо већ навикли.
Онда наново легнем. Сан ме хвата… Наједном се нада мном створи нека гужва. Отворих очи. И тада угледах како у ваздуху лебди вијугаво тело неке змије.
– Откуд ова змија? – питао сам усплахирено.
– Појави се из камењара, те је поткачих бајонетом. А баш вас је посматрала – вели мој ордонанс.
О мајку му, још и то да ми се деси. Чисто сам се најежио… Подметнуо сам сада ранац под главу и наново легао. У мојој близини налазио се један студент добровољац и чујем где разговара са својим другом.
Рат је буктао
Војници се притајили и нетремице гледају у хоризонт замагљен од димова шрапнелских. Иако су навикнути на овакве призоре, ипак је мучно стање ишчекивања.
