Капија слободе отворена

– Јеси ли чуо за змију наочарку?
– Чуо сам… То је нека отровна змија.
– Врло опасна. А знаш ли како је хватају?
– Не знам – вели онај.
– Она живи у топлим пределима. Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се. Онај који има намеру да је ухвати, мора да скине обућу и да јој прилази са репа. У руци има дугачак штап. Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш… Затим опружи штап и хоп! – скине јој наочаре. Она тада ништа не види…
– А откуд јој наочари? – пита онај у чуду.
Мене тада савлада сан. И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу. Тргнуо сам се.
– Шта вам би? – пита ме ордонанс.
Погледао сам своју ногу и почех да се пипам.
Рекох ордонансу какав сам сан уснио.
– Ех, сан је лажа, а Бог истина – теши ме он.
Али мене је обузело неко нерасположење. Уверавао сам себе да овакав сан не бих сањао да нисам видео змију. Али зашто баш на мене да наиђе змија!… Моје размишљање прекрати ордонанс, који ми јави да ме зове командант батаљона.
Вукао сам се готово побауљке кроз ров и прескакао преко војничких ногу. Сваки други био је у клечећем ставу пред пушкарницом, а остали су седели наслоњени уза зид и спавали.
– Ко их одређује да се смењују? – запита мој друг артиљерац.
– Они сами. Прекаљени су то борци. А спавају као зечеви. Истина, пуцањ пушака их не буди. Али на најмањи додир руке или ноге, скачу одмах.
Команданта сам нашао у једној проширеној рупи где седи са ордонансима.
Пошто сам сео, он ми објасни како је сада добио заповест за сутрашњи рад. Сутра ћемо нападати. Прво ће тући артиљерија. Када се буде дао знак за јуриш, ми треба у неколико скокова да упаднемо у њихове ровове. Нарочито ми је нагласио да одржавам непрекидну везу са онима лево и десно.
– Шта треба да нам буде крајњи циљ? – запитао сам.
– Београд – одговори мирно, завијајући цигарету.
– Како?… Одавде право!
Он се насмеја.
– Кад су нам још поставили циљ?… Идемо дотле док не изгинемо. Откуда ми знамо шта се крије иза ових бедема! Дакле, тако!…
Понудио ме је неком ракијом и при поласку даде ми и кутију конзерве.
Када сам се вратио позвао сам водника и десетаре. Саопштио сам им. Они остало знају.
Никада, људи, нисам тако слатко спавао као те ноћи… Када сам отворио очи и погледао ров, прва ми је била мисао: „О, данас је јуриш“, и тада се сетих оне змије. Неки непријатан осећај је прострујао кроз моју душу…
Небо је било титраво плаво. Врхови планински онако обасјани сунцем изгледали су као насмејани. Наше је расположење концентрисано у једном правцу, али напето као пушка.
– Да чујемо сад шта је радио седми пук шеснаестога септембра? – обраћа се Радојчић Предрагу.
– И ми смо тога дана остали у својим рововима – рече Предраг. – Било је додуше неко мало померање, колико да се изравњамо. Али тукла нас бугарска артиљерија с бока, тамо негде од Старковог Гроба. Срећом, ако се још и то може назвати срећом, ми смо се налазили близу бугарских ровова, те су бугарске гранате падале и у њихове заклоне. А ови су преко телефона сигурно закукали, те око подне престадоше са гађањем.
Колико сам могао видети кроз пушкарницу, цео плато био је покривен лешевима наших и бугарских војника. Да вас мука спопадне. Било је лешева од пре десет дана. Повремено дуне ветар са врха и нанесе кужан задах.
Тек сада, из рова, могао сам да погледам лево и десно. Огромна планина. Слушајте: мора збиља да се ода признање и тим Дринцима. А почели су из равнице. Колико су морали врхова прећи да би се подвукли под сам врх Кајмакчалана.
Капетан Радојчић га прекиде:
– Ето, видите. Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити.
– Наравно. То нико не спори. Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан. уз огромне губитке они су нама прокрчили пут. Није то само једна планина. Сплет планина. Као да их је неко ваљао, мешао и наједном зауставио, па се планине испеле на грбину једна другој. Кад се човек испење на ту висину, има утисак као да осећа близину неба. Ветар је дувао и наносио нам ситније камење у ровове…
– О, брате, ти поче као песник – дира га Светислав, нестрпљив већ да он настави своје причање.
– Хоћу да објасним овим људима како изгледа тамо. А сад, да запитам тебе нешто, о чему сигурно појма немаш. Да ли ти је познато како је гласила заповест за напад?
– Мени је наређено да са четом кидишем на непријатеља.
– Ето видиш… У заповести коју нам је прочитао командант писало је како трупе Дринске дивизије, које су се налазиле десно од нас, треба прво да заузму Кочобеј. Тек пошто они заузму тај положај, онда нападамо ми на врх. А испало је обратно.
– Чекајте – упаде Мишић. – Ја сам се побркао тим вашим називима. Објасни ти мени где се тај Кочобеј налази на том крсту.
– На почетном делу десног хоризонталног крака крста.
– А-ха! Са њега се излази на врх.
– Сећам се, то послеподне имали смо муке да пронађемо наше тробојке. Командант је био наредио да приликом сутрашњег јуриша у сваком воду по један војник има на леђима привезану по једну тробојку, да би нас артиљерци разликовали и видели линију нашег стрељачког строја. А ако нема тробојки, онда да им се за леђа свежу светли плехови.
– Где нађосте тробојке? – пита капетан Радојчић.
– Узели смо сигналне барјачиће. А место плеха исекли смо неколико кутија конзерви.
У заповести је даље био изложен план нашега напада. У првом борбеном реду биће први батаљон. Трећи батаљон остаће у рововима да послужи као ослонац, ако напад не успе и Бугари случајно налете. Други батаљон је одређен као резерва.
Пред нашим рововима налазиле су се неке испреплетане жице, заостале вероватно још од борби из прошлих дана. Командант ме позва и нареди…
– Откуда тебе да зове командант?… Јеси ли ти имао командира? – запиткује Мишић.
– Имао сам. Али ја сам био најближи команданту.
– Море, шта се натежете око тога – нервира се Радојчић. – Звао га човек, па квит. Шта вам је наредио?
– Наредио ми да са војницима свога вода уклоним ону жицу по сваку цену, да нам не би сутра правила сметње. То он, човек, наређује хладно као да је пред нама неко игралиште за тенис.
Мислио сам шта да радим… Посматрао сам кроз пушкарницу. Види се да је раније око тих жица била велика борба, јер је међу жицама лежало неколико мртвих војника, наших и бугарских. Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом.
– А колико је била удаљена та жица од вас? – пита Мишић.
Чујем где неко лево од мене шапуће:
– Е, досадан овај човек… Само запиткује. Чудим се оној двојици што му уопште одговарају.
– Тако… око педесет метара – вели Предраг. – Али одмах, непосредно иза тих жица, налазили су се бугарски ровови. Па сад извол’те!… Ни помена да сечемо. Најзад смо решили да их разнесемо бомбама.
Одабрао сам десет војника, дао сваком по три бомбе и наредио им да се по мраку привуку и највећом брзином сруче бомбе у ону гужву од жица. Па шта буде.
Чекали смо поноћ. На фронту се тренутно све утиша.
– Хајд’ сад! – викнем овим мојим.
Јаој, људи кад је грунуло… Можете да замислите: тридесет бомби готово у исти мах…