Капија слободе отворена

Однекуд долете куршум и удари мога посилнога, који је ишао поред мене. Приђох му. На његовом челу видела се велика рупа. Окренуо сам се око себе да бих запамтио место где је пао, па потрчах напред. Преда мном из магле допиру повици: „Живела Србија!“ Осетио сам се као да летим. Али нешто снажно лупи ме у руку, да ми је просто занесе уназад. Хтео бих да застанем да се опипам. Али бојим се да изостанем, јер свакога тренутка може на мене да налети неки од Бугара, који су се сада разишли по целој падини. Ишао сам са напором, као да ми је неки терет обешен о леву страну тела.
– Ево нас, друже, у земљи Србији! – стаде испред мене капетан Живојин, командир једне чете нашега пука. Онако раздраган лупи ме шаком по левом рамену.
Мени излетеше светлаци пред очи. Јаукнуо сам од бола, држећи се за леву руку.
– Шта ти је? – викну и дохвати ме.
Цела рука и лева страна шињела били су крвави. Неко ме пипну за руку и рече да ми је сломљена. Од болова и напрезања почео сам губити свест, те ме положише на земљу.
Чујем нечије радосне повике. Отворих очи. Испред војника био је пуковник Јован. Говорио је:
– Честитам, војници. Сада се налазимо у нашој слободној земљи. Капија Слободе отворена је… Исправите ову пирамиду и на њу пободите заставу слободе. Живела Србија!
Угледао сам тек тада оборену пирамиду, која је некада означавала највишу коту и била на граници Србије. Војници су је дизали.
Рука ме је све више болела. Од радости и болова сузе су ми текле. Око моје мишице нарастали су завоји. Огрнули су ме најзад шињелом.
– А где су се Бугари разбегли? – пита Мишић.
– Једни су побегли на ону леву хоризонталну пречагу, ка Сивој Стени, а други на десну, према Кочобеју.
– А да ли сте видели четнике? – упаде са питањем капетан Радојчић.
– Било их је неколицина измешаних са нашим војницима. Али они нама нису ниуколико олакшали стање. Јер у оној магли нити смо их ми видели пред нама, нити су Бугари знали да су им они иза леђа. Ми смо ломили непријатеља својом снагом и водили смо борбу до самога врха. Е, сад, ако су појединци од четника излетели горе, лутајући кроз маглу, то не значи да су они освојили врх, који, уосталом, и није био на њиховом правцу наступања.
– Шта сте даље радили?
– Мене су однели у болницу. Али чуо сам после да је мој пук остао на врху три дана, да склони рањенике и покопа ону силну множину мртвих. Четвртога дана извршили су напад на Кочобеј. А још у почетку сам вам рекао да је Кочобеј био у нашем првом плану, а тек после заузећа Кочобеја требало је да ми нападнемо на врх. А испало је сасвим обратно.
Светислав се придиже мало, па ће рећи:
– Овде сад долазе моје исправке…
– Молим те, ти ништа више не дискутуј са њим. „Комисија“ је стекла своје убеђење, и на крају ће донети свој суд. Нас само интересује шта сте ви, четници, радили по заузећу врха Кајмакчалана.
– Шта смо радили?… Хм! Сад тек настаје оно што је главно. Све оно што смо испричали и он, и ја, све је то бледа слика онога што смо одмах затим препатили.