Ко је вера, а ко невера

Последње уточиште наше. Оставили смо Косово и Метохију, напустили своју земљу и сада се прибили уза саме планине, које се нагло издижу као огромни бедеми небу под облаке. На планинама нигде пута, сем козјих стаза и исконске дивљине. А са супротне стране наступа оружана сила непријатељска.
Прастаре планине заклониле су грбином својом небо. Изборане и избраздане, пркосе оне тисућима година, а већ столећа су се сламала о њихове урвине и клисуре. Надживеле су оне геолошка доба, а о повесници људскога рода шуме већ горостасна дрвета.
Коритник и Паштрик, Копривник и Паклен… Жлеб… Копривник се разметљиво шири, онда се постепено скупља, а врхови његови су у беласастој магли као чалмом обавијени. Паклен се скромно помаља, затим се горостасно извија и обнажен снежном белином крије се међу облацима. Између ових планина зија Руговска клисура као разјапљене вилице кроз коју куља сатанским шумом хладна Бистрица… Све је дивље, све је сурово и исконско. А зима хладна као авет… Дува ветар кроз Руговску клисуру, ковитла између трошних кућа, вратнице лупају, онда избија са фијуком у равницу, дижући вихоре снега, док се изнурена војска српска размешта по пустим пољима, на голој ледини.
Наши посилни подложили пећ. Седимо покрај ватре и замишљено гледамо преда се. Улицом поред плотова провлаче се одрпане прилике војника и завирују у свако двориште као да нешто траже.
– Море, људи, свако зло има своје добро – вели капетан Јова учитељ.
– Ах, филозофија сангвиника! – добаци са омаловажавањем капетан Душан, „резервни адвокат“. – Молим те, какво добро очекујеш сада ти?… Најурени из земље, на туђој територији, сатерани под ове кршеве…
– Ама то је моје предосећање… Ето замисли… закључимо сада мир и хајд’ кући.
– Зар ти мислиш да је то добро?
Онда отпоче разговор.
– У историји света овакав случај не постоји.
– Протерани су Јевреји…
– То није исти случај. Наша земља постоји и даље, наше породице су остале у земљи, али је оружана сила и све оно што извршује закон ван те земље.
– Поставља се питање, да ли ми имамо правног основа да представљамо ту земљу.
Сад се умешаше у разговор и правници, резервни официри.
– Са правног гледишта државу сачињава суверена власт над одређеном територијом и становништвом на тој територији – разлаже потпоручник Живадин, свршени правник.
– Ми, дакле, не представљамо никога – упаде потпоручник Средоје.
– Море, ајд бре, што причате којешта! – љути се капетан Веља. – Онде где је војска, ту је држава. Ко ти, бре, даје плату?
– А ко даје плату онима у земљи? – упаде Живадин.
– Што нису и они пошли?
– А где би они?… А где ћемо ми?… Ви, активци, мислите као онај Луј француски… не знам који беше по реду: „Ја сам држава!“… Где је капетан Веља, ту је држава… А територија, а народ? – говори љутитим гласом Живадин.
– Е, није него!… Нећеш ваљда да ми доказујеш да државу чине бабе, жене и деца – обрецну се капетан Веља.
– Чекајте – умеша се у разговор поручник Протић, судски писар. – Сви сте ви у праву. Само нико од вас не уме да изрази своју мисао. Дакле, тачно је да државу чини суверена власт над одређеном територијом и становништвом. Али та територија није уступљена непријатељу по неком мировном уговору, већ нам је насилно узета…
– Наравно! – добаци капетан Веља.
– Виша сила! – допуњује Живадин.
– Тако је… И после изласка из земље, наша држава ту суверену власт и даље има…
– То исто и ја кажем – упаде капетан Веља.
– Ама, откуда ви знате правне ствари? – нервира се Живадин.
– Само што држава не може фактички да врши ту власт над својом територијом и становништвом које је остало у земљи. Али са правнога гледишта, иако смо на туђој територији, ми имамо сва права…
Врата се баш тада нагло отворише и уђе један коњички капетан. И не представљајући се никоме, проговори надменим гласом:
– Господо, ова је школа узета за штаб армије. Молим вас, удаљите се.
Ватрица је у пећи угодно пуцкарала, док је напољу све више стезао мраз. Први пут од почетка одступања уђосмо једном и ми у собу, па нас одмах, ево, већ истерују. Иако у Војсци све иде по надлежности и без поговора, покушао је ипак капетан Веља да се благовремено одупре.
– Зар нема у вароши нека друга зграда?
– Ово је за армију – говорио је коњички капетан са висине. Јер он говори у име армије, док је батерија последња јединица у системи војничкој.
У собу почеше улазити официри из штаба. За њима посилни и ордонанси, носећи сандуке и пољске кревете. Онај коњички капетан већ скинуо чизме и оставио пред врата, да му их очисте. А ми се на брзу руку пакујемо и излазимо, не знајући куда сад.
Трупе долазе са разних страна. Неке јединице застале, јер су изгубиле везу, те не знају на коју ће страну.
– Ама нећу да питам ни за кога! – љути се један командант батаљона. – идем сада где је мени воља, а он нека ме тражи! – мисли свакако на свога команданта пука.
Улицом одјекује топот коња и чује се нека вика, да би се направио пролаз. Два Црногорца на коњима, а позади наступа фијакер, где се на горњем седишту завалио један црногорски генерал, а на доњем седи његов ађутант…
– Заиграће мечка и пред твојом кућом! – добаци неки пешак.
Лупамо на вратнице једне куће, али нам се нико не одазива. Решавамо се да развалимо врата. Али командант не дозвољава, већ нареди мени да идем у црногорску команду и затражим стан преко њих.
Мала је варош, те је одмах нађох. Ходници су били пуни наших официра, који траже разна обавештења. Пред вратима собе где је командант, стоји војник са пушком.
– Код нас војник стоји пред спољним вратима. Али кога овај чува? – разговарају официри.
– Ех, знак достојанства…
Зауставих једног официра, да запитам за стан.
– Море уљези, чоче, где ти је драго…
Ипак га замолих да ми да једнога војника.
– Ђурашине, виђиде богати тамо за стан – рече једном војнику.
Прођох кроз онај народ, али када изиђох на улицу, Ђурашина нигде не беше. Вратио сам се поново. Сретох тада Ђурашина и видех како на леђима вуче неки џак пун чизама. Опоменух га.
– 3а кварт уре! – одговори он и замаче у један ходник.
– Друже, овде кварт уре значи два сата, а некад и пола дана – добаци ми један пешачки поручник.
Већ видим и сам да не могу добити шта тражим. А није им ни лако. Готово целокупна војска једне земље сручила се у Пећ. Идем полако поред реке и мислим о томе. С друге стране видим једнога нашег ордонанса где продаје неке нове лаковане чизме. Чини ми се да су припадале баш оном коњичком капетану који нас истера из стана… На суседном углу стоји група војника и разговара.