Ко је вера, а ко невера

Чујем у пролазу где један вели:
– Причекај бре… Све ће нас сада пустити кући.
Уз пут наиђох на један пук пешадије. Застали су да виде куда ће. Војници се пресамитили преко пушака и гледају мрзовољно преда се. Седам стотина километара одступали су под борбом, бранећи сваку стопу. Одело им поцепано, шајкаче нагореле. Официри се ни по чему не разликују од својих војника. Три месеца тукли су се без смене и одмора. А сада су оставили земљу и мртве другове. Остао им је последњи дах. Стоји маса промрзла, док Бистрица хучи и ветар завија.
Сутрадан причају војници како су ноћас четворица из друге батерије отишли. А спремају се и многи други. Командант наређује да су официри у сталном додиру са војницима и да их уверавају у штетност њихових намера. Саопштавам ту наредбу командиру треће батерије.
– Добро, молим те, шта да им говорим?… Да не беже!… Пита ме данас поднаредник: „Господине капетане, зна ли се куда ћемо?“… Замисли!… Да смо под другим приликама, ја бих му нос разбио за ту дрскост да се ја њему исповедам. Сада не могу. А не знам ни сам да му одговорим на питање. Говоримо… уверавамо, само они нека решавају што пре.
На пољани потпуковник Петар сакупио војнике и држи говор:
-… До овога часа испуњавали сте часно и поштено дужност према отаџбини. Нисте посрнули ни пред навалом бајонета, ни граната. Поколења ће причати о вашим херојским делима… Па зар сада, када смо тренутно напустили земљу, сада, зар да упрљамо светлу прошлост и да се предајемо!… Зар да синови наши указују прстом на оца издајника…
Другови… 3емља вапије за осветом, породице ваше вас преклињу да их ослободите… Зар да напустимо слободу нашу, и да савијемо добровољно главу под ропским јармом? Никад!… Никада, другови! Ја вас не задржавам. Ко хоће нека иде. Али сада је дошао час да видимо: „Ко је вера, а ко невера!“
Ветар је дувао из Руговске клисуре. Војници су стајали непомични и неми, онако промрзли и погурени, изгледали као залеђени.
Они верују своме команданту и својим официрима. Ићи ће са њима, али невољно и тужно. Просто по навици и слепом поверењу у старешине своје. Али мисли су њихове чврсто спојене за село, околину, и никако не досежу изван граница домовине. А отаџбину су сада изгубили, са њом и огњиште своје. Земља се брани са кућног прага. У Другој линији потичу они од хајдучкога колена и носе дубоко зарезане у души приче о јуначким подвизима својих дедова.
Али командант каже: „Ко је вера, а ко невера“… Издајник. Тешка је то реч – издајник… Јер Краљ је са војском, њихове старешине… другови… А опет, у земљи су остали стари родитељи, деца. Али, тешка је реч – издајник! Ах, кад би могли да обухвате све рукама својим. Овако се мисли растежу, војници седе ћутећи поред ватре и повијају се као дим на ветру.
Проносе се гласови о некој важној седници команданата. Причају неки да ће бити офанзива. Други веле да ћемо прећи у Албанију, а одатле у Црну Гору, где ће се успоставити наново фронт.
А из суседног пешачког пука отишла је цела једна чета. Обућа војника је поцепана, шињели нагорели од спавања поред ватре, да се у неких кошуље виде. Кажу, пушке су готово неупотребљиве, од силне употребе.
Сва су поља око Пећи притиснута војском. Докле се оком види. Димови од многобројних ватри се мешају са измаглицом дана и као тешка магла притискују земљу. Колико да се душа још више замрачи. А ноћу светлуцају пламенови, као умирућа кандила, и повремено одјекују узвици будних стражара.
Почело се увиђати да ће бити потребни самари, и војници су их тражили на све стране.
– Топ дајем за самар – шалио се командир треће батерије.
А поручник Лука наређивао је своме посилном:
– Прво понуди паре. Ако неће, ти гледај да га дигнеш. Ако ни то не можеш, направи га. Ако не умеш да га направиш, онда „фатирај“ леђа, да натоварим на тебе.
– А ако га украдем, могу ли ја да дигнем паре? – пита шеретски посилни Исајло.
– Кипислцауф! – одобрава Лука.
Црногорци су узимали самаре из околних места „по кратком поступку“, објашњавајући као да су их даровали Арнаути. Самаре су уступали вишим командама и угледнијим личностима. Прича се да је црногорски генерал простосрдачно узвикнуо, када је видео једнога нашег књижевника:
– О, драги пријатељу, ако вама нећу дати самар, ја коме ћу! – и потапшао га по рамену.
Оно мало робе по дућанима распродано је. Радње су затворене. Кафане препуне. Уским улицама тешко се пролази од војника и цивилног становништва које је добегло довде. Проноси се глас да су се нека арнаутска племена побунила. Избеглице које не могу даље, очајне су и свакога познаника питају за савет шта да раде. Црногорска војска и жандарми одлазе и умирују Арнауте. А мраз све јаче стеже. Нека магла спустила се изнад вароши. Војници тумарају по логорима и договарају се. Неки се опраштају јавно и одлазе. Други крадомице, ноћу, и замичу заобилазним путем. Али већина остаје збуњена, неодлучна. Као да су догађаји изненадним замахом својим загушили сваку мисао, те људи лутају усплахирено кроз маглу као сенке и подсећају на звери које је хајка притерала у теснац.
Пуцњи топова се све јасније чују. Заштитнице одступају корак по корак.
У вароши се запажа живост и неко ишчекивање. Говоре да заседава ратни савет команданата и очекује се последња одлука: капитулација или даља борба на живот и смрт. У сваком случају мораће да наступи разрешење ове тешке неизвесности.
После подне одазваше у дивизију команданте пукова. Сада верујемо да је дошао последњи час.
Чекамо пред штабом пука…
– Свршено је, господо – рече при повратку командант. – Је ли ту ађутант?
Хтеде да уђе у своју собу, али га неко запита:
– Како?… Идемо ли кући, или офанзива?
– Нити кући, ни офанзива. Рећи ће вам командант дивизиона – и уђе са ађутантом у своју собу.
Штаб дивизиона био је смештен у једној шупи, облепљеној блатом. Унутра је горела плехана пећ. У једном углу налазили су се црни сандуци са архивом дивизиона.
Официри су се сакупљали и, како који наиђе, пита има ли чега новог. Дође и потпоручник Средоје, „економ свога добра“.
– Помаже бог, људи… Шта се доконало?
– Једва се једном одлучи – упаде капетан Душан, „активни капетан“ и „резервни адвокат“.
– Ама, побогу…
– Мир је, дакле, закључен и сутра се враћамо кућама. Врховна команда је решила да ми официри преузмемо управну власт. Ја имам да вршим дужност начелника окружног у Крагујевцу, а ти си одређен… где оно беше, побратиме? – обрати се Душан Луки.
– За начелника среског у Пироту – без размишљања одговори Лука.
Средоје погледа упитно остале. Они су сви одобравали
– Али, људи, шта ћу ја чак у Пирот, кад ми је кућа у близини Крагујевца!…
– Е није него!… Досад си се верао по гудурама, а сада ти је мало Пирот. Кажи хвала и на томе – добацује капетан Вела.
– Ама, људи – ускликну весело Средоје, као да је тек сада схватио – ама, је ли могуће да је мир закључен?… Па добро, што се не радујете?… Што не пуцају топови?
Сви се насмејаше. Некоји, да се не би смејали гласно, изиђоше напоље.
– Да си ти жив и здрав, ми смо то дознали још у подне, те смо се нарадовали и прерадовали…
– Зар нам је било мало пуцњаве?
– Познаје се да си сељак… Прангија… Кипислцауф!