Ко је вера, а ко невера

– А где сте ви одређени, господине капетане? – обрати се Средоје своме командиру.
Командир је оклевао са одговором и као хтеде да објасни своме воднику како је све ово шала. Али се умеша брзо Душан:
– Не зна још. Сад ће доћи командант са списком.
И заиста командант се појави.
Његово, иначе црнпурасто, лице било је тамно. Изнад крупних црних очију натквесиле се густе обрве, као тамна маховина над речним понором.
– Јесте ли, господо, сви ту? – прелете очима преко нас. – Дакле, историјска одлука је донесена… Наш правац даљег одс… – брзо се поправи – кретање је ка мору… Али пред нама су, као што видите, непроходне планине… Господо… Ви као стари војници разумећете ме… – глас командантов задрхта. – Одсад па до пет часова изјутра… уништићете целокупни материјал…
– И топове, и муницију? – зачу се крик капетана Војка.
– И топове, и муницију до последњег метка, и кола, и сандуке, и целокупну храну, коју не бисте могли да понесете.
Командант заћута. Официри су стајали у ставу мирно, занемели као да слушају погребно слово.
– Хоћемо ли добити писмено наређење? – прекиде ћутање капетан Станиша, као да се нада не би ли се ово страшно решење изменило.
– Добићете… Господо, наш народ вели: „Договор кућу гради.“ Али ми је разграђујемо и није нам ни потребан договор… Користите барут из чаура, пијуке, бомбе… ватру… сва разарајућа средства… Господо, тешко ми је што вам морам рећи, али… изволите на посао!
Ћутећи, излазили су официри. Магловито ишчекивање постало је сада голо збивање. Можда су и они помишљали на узмак, али су избегавали и претпоставку да би једнога дана могли уништити оно за што су интимно везали живот свој. Мртве су то ствари, заиста, али подстакнуте људском снагом, оне су биле симбол војничког достојанства. А у модерном рату војска без оружја и материјала је гомила, коју и наоружана слабачка деца могу вијати као стадо оваца.
– Страшно! – проговори неко.
Остали су ћутали. Сви су они имали осећане потиштености, као да иду да присуствују погубљену неког свога најмилијег.
А тек војници!… Млатили су их раније за неки изгубљени каишић, сада, ево, својим властитим рукама треба да униште оружје. И последња нада је уништена. Ма и робови били, предаће се они са оружјем, као војници.
Други су у оружју гледали мртву гвожђурију, а живу силу сматрали су као животну снагу отаџбине. Са војском је Краљ, са њима су старешине. А она униформисана организација постоји још увек као целина.
Најзад, било их је који нису ништа мислили. По оном народном: „Где сви Турци, ту и голи Хасан“, привучени као неком магнетном силом од другова и пријатеља, гамизали су за осталима.
Вест је прострујала, поља су оживела. Ордонанси су јурили у разним правцима
Људи су се сакупљали у мале групице. На њиховим лицима огледала се нека усплахиреност. Пољима се разлегао устрептали жагор. Многи су журно одлазили да нађу своје пријатеље, рођаке, земљаке и да се договоре: шта да раде. Треба оружје уништити. Па ми нисмо више војска! Све је пропало! У овој тамној мразној ноћи брујало је као у кошници. Неки су се поздрављали. Други су се колебали. Многи су били очајни и збуњени. Негде у даљини засвира труба. Чује се неки гласан жагор као узвици. Поред нас су журно промицале неке тамне прилике и замицале у ноћ. „Збор… Збор!“ – чули се повици. Али људи су били још на прекретници. Отаџбину су изгубили. У туђој су земљи. Оне планине, као огромни џинови према звезданом небу, чекају неме и хладне… А на супротној страни је непријатељ… Као да су распети. Боже!
– Збор! – чује се строга команда.
Старешине остају. Са њима су војници проводили најтеже часове. Па ваљда знају шта раде. Из мрака се помаљају групе. Опет заостају. Као да некога дозивају. Гомила нарасте.
– Збор! – викну одлучно потпуковник Петар.
Маса потрча, разреди се, и дивизион стаде. Људи су били у напрегнутом ишчекивању.
– А ви као да чекате лимун! – говори више пријатељским тоном командант.
– Господине потпуковниче – проговори један из строја – прича се да ћемо да уништимо оружје.
– Није да се прича, него је тако наређено! – рече одлучно потпуковник Петар. Онда заћута.
У даљини блесну нека ватра и махнита експлозија запара ваздух, па се потмуло одби са урвина планинских… Као сигнал да сада треба да отпочне уништавање.
Потпуковник Петар проговори:
– Чули сте!… Не присиљавам никога да остане… Ко хоће да иде, нека изиђе.
Војници су стајали укочени. Руговска клисура је зјапила. Звезде су подрхтавале. Из пешачког логора је допирао жагор…
– Господине потпуковниче, ми не желимо да се предајемо – зачу се глас, као да запомаже. – Али ми хоћемо да се под борбом вратимо.
– Тако је!… Тако је! – одобравали су остали.
– Али како! – завапи командант. – Све што је садржавала људска снага у себи, дали смо. Више од половине наших другова остало је на бојним пољима, а удружени непријатељи надиру све јачом снагом. Немамо више куда!… И сами видите… Три изласка постоје. Или ћемо бацити оружје, па ћемо се срамно предати. Водиће нас онда као заробљенике кроз земљу да би нас деца и жене пљували… Или ћемо бесмислено и глупо изгинути, да би се над нашим мртвим телима церекали и кезили Арнаути.
Командант заћута. Однекуд из даљине допреше узвици: „Живео, живео, живео!“ Строј као да се ускомеша.
Командант викну: – Не! Нећемо се предавати, нити ћемо глупо гинути. – Онда настави без предаха. – На дохвату руке мрског непријатеља, уништићемо топове, муницију, целу спрему, оставићемо му пусто згариште, а ми ћемо се као орлови винути у планине, одакле ћемо ми нему, непријатељу пркосити. Са нама је седи Краљ…
– Живео! – зачу се спонтани узвик.
– Живео, живео, живео! – прихвати маса, и узвик из стотине грла одби се са камених литица, чак до објавница непријатељских.
– Господо командири – настави потпуковник Петар. – Изволите на посао!
Паде оштра команда и војници се разиђоше по батеријама.
Командири су наредили да се из чаура извуку зрна, и повади барут. За то време други су копали јаме, где су бацали зрна, па их онда затрпавали. Затим су стављали барут у шипкама на гомилу, а поврх тога седла, камуте, сандуке… Упалише барут. Плавкасти пламен се залелуја, и као нека жива неман полете лево и десно, док из гомиле не сукну пламени млаз цепајући се при врху као да је змијски језик. Јара удари у лице. Војници се размакоше и, по старој навици, склонише неке ствари, као да оне неће горети. Густ дим покуља ковитлајући изнад ватре, и занесен вртлогом, витлао је у тешким колутовима, док га у висини не подухвати ветар и млитаво понесе.