Код граничног камена

Био сам одређен за коначара. Кренуо сам рано, док још комора није закрчила пут. Преварио сам се. Коморџије су већ одмицале. Тек после читавог часа марша престигосмо их.
Пут је излокан, услед мраза се стврднуо, те се преморени коњи непрестано саплићу. Украј пута видимо мртве коње или поломљена кола. Сретамо често неке дечаке, који се враћају натраг. Заустављамо једну групу.
– Ми смо ђаци – вели нам један – па смо бежали до границе. Даље немамо више куд.
– Зар Арнаутима и Бугарима у руке! Зло ћете се провести! – опомиње их Груја.
– Лако је вама… О вама се води рачуна, али о нама се нико не стара – одговара један паметно и отресито.
Данима ми гладујемо – додаје други. – Ако пођемо са вама, помрећемо од глади. Ако се вратимо, можда ће нас куршуми мимоићи.
Гладни, погурени и помодрели од зиме, одоше они натраг.
Давно је било прошло подне, када се заустависмо код граничног камена. Дан тмуран и хладан, сав огрезао у сиву белину из које штрче оголела дрвета, као раширени прсти у костура. Заустависмо коње, са којих је одилазила пара.
– Свршено је, господине потпоручниче – проговори Груја.
Вране и гаврани загракташе над нашим главама…
Са десне стране била је једна кућица. Сјахасмо да се јавимо црногорским властима.
На улазу ме запахну мирис кафе, а из једне бочне собе чуо се весео жагор. Хтедох да уђем, али се преда мном испрси један стари Црногорац.
– Ђе ћеш… Причекајдер да те пријавим.
Кад он отвори врата, угледах неке младе људе како нешто ћеретају. Врата се преда мном затворише. Иако је можда такав обичај, чинило ми се, ова је форма ипак могла сада да изостане, и да се учини изузетак према једноме официру суседне земље. Али ми смо изишли из своје земље и морамо се повиновати обичајима других.
Врата се отворише. Кад уђох у собу, затекох неколико младих Црногораца. Старији су сигурно у рату, а остали су једино ови дечаци. један се једва придиже, док су остали седели заваљени у столицама, изгледа ми пркосно, као да нам се подсмевају што смо изгубили земљу.
Онај један слушао је моја излагања, правећи се важан. Тек издужи лице, напући усне и издигне обрве. Мучио се да изгледа достојанствен, и, да би и вероватно доказао господство своје, викну:
– Ђуро! – на вратима се појави онај служитељ. – Припалидер ми цигарету.
Ђуро отвори пећ и принесе му један угарак.
Пуштајући сада густе димове и жмиркајући, обрати се он Ђури:
– Виђиде, Ђуро, богати, код оног Арнаутина Селима. Ама понеси пушку и убиј пса, ако само уста отвори.
Рекох му како не бисмо желили да силом улазимо у стан. То нисмо радили ни у својој земљи. Ако треба, платићемо.
– Мани, чоче… Пљачкају они нас од цара Лаза, те да им данас ми плаћамо!
Ишли смо пешке ка арнаутским кулама. Снег је шкрипао под нашим ногама. Ђуро се обрати Груји:
– А грдни, ви побјегосте. Е, светога ми Петра, док је Ђуру на рамену глава, неће они закорачит у ову земљу.
Груја се само болно насмеја и тужно климну главом.
– А што, јадан!… Ти се мени канда подсмијеваш.
– Јок, Ђуро, него велим, што не знадосмо још код Смедерева за тебе!…
– Е виђећете…
Пред кулом застадосмо. Ђуро удари кундаком у врата. Иза одшкринуте капије појави се један Арнаутин, с киме Ђура поче да разговара нешто на арнаутском. Затим се окрете мени:
– Каже, да склони само робље.
– Какво робље! – зграну се Груја.
– Ма жене. Женску чељад називају робље.
Чујемо неко клопарање, тумарање уз дрвене степенице, и онда се све утиша. Тада уђосмо. Војници остадоше у дворишту. Ја и Ђуро пођосмо уз мрачне и уске дрвене степенице. На врху нас дочека један млад Арнаутин и руком нам показа на једна врата. Прво уђе Ђуро. Указа се пространа соба, полумрачна, јер је ову собу осветљавао мали прозор четвртастог облика, колико да човек промоли главу и да га заклони својим раменима.
– Тунгатјета! – ослови неког Ђуро.
На малом постољу, застрвеном само шареницом, седео је стари Арнаутин прекрштених ногу. Поздравих га. Он додирну чело, па груди. Једно мало Арнауче унесе две троножне столице. Седосмо према старом Арнаутину.
– Ђуро, замоли Шкиптара, али лепо, да нам уступи стан за ноћас и питај га шта тражи.
– Е, богуми, питај га ти – Ђуро се наже и дохвати кутију са дуваном, што је стајала испред Арнаутина.
– Ја не знам арнаутски. А зашто га ти не питаш? – обрецнух се ја на њега.
– 3ато… побогу, човјече, ђе ћу ја њему плаћат!
– Ама, ми ћемо платити.
– Па ми смо иста вјера, не било те!… Шкиптару да платиш! – говорио је с презрењем. Онда се обрати Аранутину.
Слушао је Арнаутин и климао главом узвикујући: „По… по“. Изгледало је да пристаје без речи. Ђуро се окрете мени.
– Имаш стан.
Тада се Арнаутин обрати мени и поче нешто да говори, рашири руке и погледа у небо, помињући „Алах“… Затим размахну лагано старачком руком, као да говори о нечем огромном и онда одбаци шакама од себе. Заћута и тужно климну главом.
Запитах Ђуру да ми објасни шта је говорио.
– Ман’ се врагу… пасја вјера… Каже да смо му поробили сто миљуна оваца. Научило за турског земана да роби, а сад не може.
Онај мали Арнаутин принесе суд са водом. Стари скиде кондуре и у присуству нашем поче да пере ноге… Најзад опра и руке. Потом застре једно ћилимче, клече, па састави шаке и принесе челу шапућући нешто. Затим се одупре шакама и главу прислони поду, мало се одмаче, и опет поче да темена. Онда диже главу и управи очи навише. Лице му устрептало, очи молећиве, а усне фанатично убране, као да тражи милост, помоћ, да Алах сатре невернике… овога Црногорца Ђуру, па и мене, који наилазим из белога света, да га узнемирим у домаћем миру његову.
Мангал је зрачио, и одблесак се одбијао из ока старога Арнаутина, као да из душе његове сикће пламени бес. Али на колену Ђурином светлуцао је бајонет са пушке.
Уза степенице је ишао неко. Чуо се звекет мамуза.
– Господине потпоручниче, јавља командант да нећемо остати овде, већ идемо право за Пећ.
И не гледајући више Арнаутина, изиђосмо на пут, да сачекамо команданта.
По мразној и мрачној ноћи стигосмо у Пећ, и сместисмо се у хладне учионице неке школе.