Крај мука…

У другоме ходнику затече Душан једнога свога војника.
– Где си ти био?
– Ишао сам да питам оће ли бити вечере.
– Кога ти можеш да питаш… и како да питаш ??
– Па… нашао сам кујну.
– Добро, молим те, како си питао?
– Видео сам велики казан на ватри. Кувају кромпир. Показао сам кувару на казан и рекао „Сербо“, а он климнуо главом.
Лука се насмеја.
– Ови би требало пре нас да воде, него ми њих.
Неки пешаци били су у „живом разговору“ са морнарима. Нису нас видели. Чујемо где један мали пешак, сав одрпан, вели Енглезу:
– Е… а имаш ли ти стрину?
Сви се смеју, па и Енглези.
Објасни нам један, како Енглез тражи од оног одрпаног пешака пушку. И новац му чак даје. А овај му оно одговара. Јер пре би пешак и одело скинуо са себе, него што би пушку дао.
– Шта мислите, ко ће коме пре да подвали? – пита Живадин.
– Зар још питаш!… То ћеш најбоље видети у идућем биваку, када почну ови наши да износе „успомене“ од Енглеза – одговори Душан.
Али сада не можемо да нађемо излаз, јер је ово велики прекоокеански пароброд, са читавим лабиринтом од ходника и низом неких подводних спратова. Чудимо се тада, како онај наш нађе баш кујну, коју ми нигде на пролазу не видесмо.
– Сигурно по мирису – рече Лука.
Чујемо звук неког звона… Сретосмо једног пешадијског потпоручника, који нам рече да је дат знак да официри иду на вечеру. Он нам показа и излаз.
Ишли смо у правцу одакле допире жагор, и наједном се нађосмо пред једном осветљеном салом. Лустери су блештали, а послуга обучена у бело одело носила је већ табле са јелом. Официри ужагреним очима прате сваки покрет послуге. 3астадосмо збуњени. Неко нас зовну.
– Шта се снебивате? Не могу да вам сачувам место – говорио је поручник Бранко.
Седосмо у фотеље. Пред нама је бео чаршав и сјајно посуђе. А хлеба читаве гомиле. Несвесно дохватимо хлеб, као да се бојимо да нам га неко не одузме, и халапљиво гутамо велике залогаје. Главу нам заноси мирис печена меса. Као сан… До малопре смо разбијали пексимит каменом и крцкали штедљиво, колико да не помремо од глади. Онај пешачки потпоручник не могаде да издржи, већ дохвати таблу од келнера, па је спусти на сто и над чинијом се на један мах нађе десетину руку. Неки дохватио месо рукама. Други протестују на тај поступак, али чекају згодну прилику да и они то исто ураде. Марински официри гледају нас љубопитљиво, а и помало су изненађени. Они не знају шта је то глад, нити могу замислити да живи створ може месец дана издржати само, и једино, о пексимиту. А и тога је било понестало.
Онда донеше неко слатко, као пекмез, и најзад воће.
– Ови се, бре, шегаче са нама! – вели Душан.
– Ама да су нам само хлеба дали, били бисмо задовољни – додаје Живадин.
На улазу је чекала друга група официра. Када се ми дигосмо, они навалише, па се заглависмо. Потпуковник Петар викну, те се мало успостави ред.
Сишли смо у нашу кабину. Али нешто нас је гушило. Наша су се чула привикла на широке просторе, на хладан ваздух, на шуштање лишћа и лепршање ноћних птица, те нас сада мучи празна и пуста тишина ове тескобне кабине. Неко предложи да изиђемо на кров лађе.
Палуба је широка, могао би се батаљон постројити. Ту су лежали пешаци, за које доле није ни било места. Све један поред другога. Леже махом потрбушке, исто онако као и у стрељачком строју. Према светлости сијалица виде се њихови рањави табани. Црни таласи поигравали су око лађе. Копно као да је потонуло у бездан. Кад не гледамо у воду, чини нам се да висимо над неким понором.
Око поноћи морнари се узмуваше. Чује се лупа и звекет ланаца. Лађа поче да се њише. Неко рече да ћемо сада поћи. Видимо како поред нас промиче црна силуета великог ратног брода…
– Сад… шта нам Бог дâ! – зачух где неко говори.
Кратак и снажан урлик разлеже се са наше лађе. Наједном на оном другом крају палубе настаде нека ларма, вика и гласови војника:
– Удави се… помагај…
– У помоћ…
– Не дај…
– Људи, помозите!
Потрчасмо на ту страну, саплићући се о ноге оних који су лежали. Један рефлектор засењујући осветли лађу… Два морнара са ове вратоломне висине стрмекнуше се у море. Војници се прибили и пресавили преко ограде.
– Ено га…
– Да ли је жив?…
Морнари журно спуштају чамац, који је висио на чекрку. Сви су занесени гледањем, те и не одговарају шта се то доле збива. Тек кад извукоше чамац, угледасмо у њему једнога пешачког потпоручника и поред њега она два морнара. Морнари са брода прихватише одмах нашега потпоручника и однеше журно у кабину. За њима оде и капетан Душан.
Мало после врати се. – Потпоручник Јовча – исприча нам он – из неког пешачког пука, онако уморан легао поред ограде и заспао. А лађа малопре кратким звуком објавила полазак. И Јовчи се у сну причинило као да је нешто пукло, и то баш поред њега… Али то није био пуцањ топа већ као да је експлодирало разорно хаубично зрно, причинило се у сну потпоручнику Јовчи. И он се дигао, да скочи у рупу где је експлодирала граната, јер он зна да топовско зрно никада не удара у исто место. Али, место у рупу, потпоручник Јовча скочио у море.
Неки потмули тутањ се разлеже бродом и ветар поче да пири около нас. Светлост се наједном угаси и утонусмо у непрозиран мрак…
Лађа је излазила на пучину…