Маларија

Има већ два дана како ме зглавкови боле, глава ми је тешка и налазим се као у неком полубуновном стању. Тешка душевна потиштеност мучи ме. Али температуре немам. Лука каже да сам сигурно пио хладну воду или покварио стомак. Али зашто ме онда зглавкови боле?
Лежим на пољском кревету у земуници и војник ме трља. Или ми забацује руке уназад, да већ и кости пуцају. Чини ми се, лакше ми је тада…
Другога дана око подне наступило је неко стање обамрлости. Никакве болове нисам више осећао. Само сам малаксао. Лекар рече да узимам аспирин па ће све проћи. Седели смо за ручком, кад низ леђа поче да ме жмари, и ја се најежих исто онако као кад необучен човек изиђе из топле собе на хладноћу, па се стресе од зиме. Руке ми хладне… А сунце пали и земља трепти од топлоте. Погледао сам са страхом око себе, и онда бојажљиво изустио, како ми је нешто хладно.
Лука добаци:
– Да се ниси пребацио у датуму!
Заћутао сам бојећи се да се не почну шалити на мој рачун. Али дах ми је кратак и осећам како је пулс убрзан. Опет ме затресе хладноћа, и вилични мускули се згрчише, зуби ми цвокотали. Виде и остали да ми је тешко, те помогоше да легнем. Кревет се тресао пода мном. Командант нареди да одмах дође лекар. Војници су набацали на мене ћебад, не бих ли се загрејао. Чујем где неко говори како то мора бити маларија. Лука стоји изнад мене, и по његовом озбиљном лицу увиђам како се плаши да ми се шта не деси. Обухватио је моје шаке да их загреје и нешто говори, као да ме теши. Сигурно очајно изгледам.
Наједном сам осетио како попушта хладноћа и по моме телу се развила нека пријатна топлота. Не тресем се више.
– Ето видиш… Проћи ће. Сада су ти руке топле! – теши ме Лука.
Али сада ме топлота обузима све више. Осећам да ми груди сагоревају и ја као кроз маглу разазнајем предмете. Страх ме је обузео. Чини ми се и постеља се усијала пода мном, те их молим да сад збаце ону ћебад којом су ме били покрили. Неко рече: „Назепшће… Овако ће се пре ознојити.“ А мене нешто гуши и пред очима трепере неке искрице. Као да гледам само кроз један крајичак свести, па су предмети унакажени, главе војника велике, велике, а неко огромно клубе поче да се ковитла над мојом главом, и све се ниже спушта… Отимам се, хтео бих рукама да се заклоним. Али она велика глава стоји покрај мене и огромним шакама као неким шапама притискује моје руке. Неки људи усплахирили се, трче около. Кроз кутак свести познајем лекара који држи термометар… Онда почињем да тонем, све дубље, и као да се подајем замаху, како бих само избегао оно клубе, које поче наново да ми се приближава.
Упињао сам се да схватим шта хоће ови људи од мене. Али, нека копрена навукла се на моје очи. Још само разазнајем како неповратно тонем и, при томе, моју главу заноси нешто уназад…
Стресао сам се од неке изненадне језе… Прогледао сам. Видео сам свога посилног, који је обавијао влажан облог око мојих груди. Лекар је разговарао нешто безбрижно са Луком. Чујем како говоре да је криза прошла. У грудима ми заигра од задовољства што сам ја још жив… Лакше ми је. Видим већ јасно оне дебеле греде изнад моје главе, а између њих провирују џакови са земљом… Али наскоро сам осетио како се влажно платно све више загрева и притиска ме као ужарени оклоп. Лекар је наредио да се облози мењају сваки пола часа. А оно клубе се опет помаља. Притискујем шакама влажно платно, не бих ли руке расхладио. И заиста, осећај хладноће преноси се за кратко време на цело тело… Поче опет да ковитла… Скинули су ми облог и ставили свеж. Мало сам се примирио. Лекар ми тада даде један аспирин, да бих се презнојио…
Још два пута су мењали облог. Наскоро сам осетио како ми је чело влажно, а по рукама избише ситне капљице. Скинули су ми облоге, и покрили ме. Свест ми се повраћа и неко ведро расположење… Грашке зноја липте са мога тела. Војник ме брише… Кроз прорез на земуници видим светлост дана и чујем жагор људи… Ах, само када не видим више оно клубе. Радујем се сунчаноме дану и весео сам што сам жив.
Лекар је говорио да су код мене сви знаци тешке маларије. Зато ће морати да ме сутра упуте у болницу.
Придигао сам се док војник намести постељу. Имао сам утисак као да на раменима носим неки неиздржљив терет, те сам се повео. Али главно је да оно клубе не трепери више над главом… Остало се може поднети.
Сутрадан, сав малаксао и заморен, једва сам отишао до амбуланте. Доносили су војнике на мазгама, болесне или тешко рањене. Спуштали су их покрај пута, док не пристигну аутомобили. У једнога је све лице рањаво и надувено, а неке чудне шумове, као ропац, испуштао је из грла.
На земљи је лежао и један који је боловао од маларије. Увиђао сам како његово тело букти од велике ватре. Лице му упало, усне помодреле и испуцале. Дише брзо и при сваком издисају испушта узвик „Ах“. Изгледало ми је као да видим себе, па сам се стресао и окренуо да га не гледам више. Али превлачио сам прстима преко усана да се уверим да ли су се и код мене развиле оне оспе.
Стигли су аутомобили. Сео сам поред шофера. Рањене и болесне ставили су на носила, па су их по четворицу уносили у аутомобил.
Кренули смо одмах. Али ја из своје свести не могу да истиснем слику оног маларичног болесника и непрестано мислим, како ли је њему сада. А требало би га обавити облогама и дати му аспирин.
Распитујем се код шофера има ли где завојишта или амбуланте на путу. Рече ми да нема. Сустижемо и сретамо дугачке колоне кола. Облаци прашине вихоре око нас. Повремено чујем јаук оних из кола. Скренуо сам пажњу шоферу да лакше и пажљивије вози. Он се правда како мора да жури да бисмо ухватили воз.