Маларија

На једној завојици аутомобил мало занесе и мене подиђе нека језа. Али зачудо, слично као и јуче у ово доба… Није ваљда… Уверавам себе да је то било само тренутно узбуђење… Осетио сам опет језу, и наједном сам клонуо. Вилични мускули се згрчише и хладноћа поче да ми струји кроз тело. Душевно сам клонуо и беспомоћно стежем руке. Пожалио сам се шоферу. Али шта ми он може помоћи, кад му је преча брига волан… А Солун је далеко. Иако сам међу људима, осетио сам самоћу и било ми је жао што сам напустио осматрачницу. Тамо су бар моји добри другови… Шофер свира да му се склоне с пута коморџије и псује на сав глас. Они му одвраћају сличним речима…
Замагљеним погледом посматрам спржену земљу и спарушено биље, гледам ситне Анамите и онај њихов презрив поглед, а ватруштина лагано обухвата моје тело, те ми се чини као да пропадам без спаса и наде… Не буним се. Подајем се вољно томе осећању… Баш и да се изврне ауто и ми сви пропаднемо… Јер нашта све ово? Све је без краја и завршетка и цео свет се ковитла, као да су људи полудели… А и оно дрво се клати и церека, као онај Анамит. Е, дошло ми је да га ударим. Али не могу да отворим врата аутомобила и шофер ми говори нешто љутито… Посматрам га. Али то није негова глава већ опет клубе, које поче да се мота пред мојим очима… Клонуо сам иза шоферових леђа.
Била је несносна топлота. Сва је станица била у диму и прашини… Спустили су ме на земљу. После су ме ставили на нека носила. У оном бунилу разазнајем неки жагор и као кроз маглу видим множину људи који преко нас прескачу. Тада се баш укрцавао неки црначки батаљон… А ја тонем. Али ја се ипак не дам. Напрежем онај задњи крајичак свести да бих схватио свој однос према околним предметима.
Стиже најзад и тај наш воз. Неки војници унеше ме у зажарени вагон. Имало је доста људи који су лежали на носилима. Преко пута себе уочио сам само капу француског официра. Лица нисам распознавао, јер су сва била подједнако измучена… Воз је кренуо, а са њима заједно и оно клубе. Хтео бих да га избегнем, да га разбијем једном… Нада мном је стајала нечија глава и осетих како ми нешто хладно и пријатно прелази преко лица… Моју пажњу привлачи неки опојан мирис. Отворио сам очи.
– Alorѕ, camarade, çа va?1
Угледао сам капу француског официра. Али сад већ видим и његово насмејано лице, живахне очи. Смејао се.
– Vouѕ étiez tгèѕ gaі! – говорио је смешећи се и трљао моје лице колоњском водом.
Рекао сам му нешто у знак захвалности. Онда сам се мало придигао да расхладим леђа. Покушао сам да разазнам да ли то хучи воз, или у мојој глави зуји од хинина. А хинин дејствује, и онако измучен замишљам како сада бацили маларије гину у моме телу. Веровање делује сугестивно, те уображавам да чисто лакше дишем. Још кад би ми само спала температура. Пипам се по грудима. Уплашио сам се колико су вреле. Клонуо сам од умора… Можда сам и спавао. Али када сам дошао себи, било ми је много тешко. Чујем где Француз вели да смо близу Солуна. Наскоро по клопарању точкова увиђам да прелазимо неку скретницу. Воз стаде.
Француз сиђе, а ми остали остадосмо лежећи у колима. Споља допире ларма, локомотиве пиште, чују се разни говори, станична колица тандрчу. Неки из кола већ протестују што на нас нико не мисли.
Одвезли су нас на неки споредан колосек. У вагон су ушли француски војници и почели скидати носила. Дође ред на мене.
– Blessé ou маlаdе? – запита један, да би знали где ће да носе.
Унели су ме у један ауто. Тамо их је било већ тројица.
Ауто се у почетку кретао лагано, потом све брже. Скретао је лево и десно, опет успоравао, шофер је често давао знак трубом. Затим је ишао право, још једном нагло заокренуо и стао.
Угледао сам више барака и множину људи у болничком оделу. Унели су ме у један павиљон и спустили на кревет.
Преко пута видим једно измучено лице које ме посматра успламтелим очима. Његов поглед подсећа ме на неки рефлектор из мрачне дубине. Он се с тешком муком наслони на руке и једва проговори:
– А, друже… а, одакле?
Рекох му. Он се завали, уздахну, и проговори више за себе:
– А, све… а, пропаде…
– А Кочо, а душо, а није све пропало – подражава га један из угла. – Ми смо ти врба; што је више крешеш, а све се, а више, а подмлађује!
Коста га погледа љутито, хтеде нешто да каже и заусти оно: „А“ – па се предомисли и само махну руком.
У бараци је несносно од топлоте. Оно клубе поче наново да се мота пред мојим очима. У левом углу до мене неко је јечао.
Дошли су болничари, те ме пресвукоше. Затражио сам да ми ставе облоге. Они рекоше да ће то учинити, пошто ме претходно лекар прегледа.
Протекло је доста времена док је лекар наишао. Ставио ми је одмах термометар, да види колика је температура. Када је прочитао, рече болничару да запише на мојој листи: четрдесет са пет.
– Друже, добро си напредовао! – добаци неко.
Онда су ме увили у влажне облоге, те сам се тако мало притајио. Али кроз полусан чујем говор, који заморно одјекује у мојим ушима.
– Примам…
– Пратим…
– Е, бога му, овај ме човек као неки демон јури. Одмори се једном, одмори, мајка му стара.
– Шта ћеш… Служи ме карта… А ти, молим фино, сигурно имаш голог кеца, и то ону крстачу…
– Дај ми три. – Јесте ли видели?… Једну ауф!… Ха!… Ха!
– Опа, ђоко! Сад ћеш видети твога бога… О… о… о!… Не верујем! Лежи кец… Ајд сад краљ… Аха… Одрж!… Оћеш људски, свеца ти твога, па ме и други пут прати. Охо… хо, баш су слатке твоје паре.
– А, људи… а, човек умре! протестује Коста.
Тргао сам се и отворио очи.
Коста је гледао у леви угао. Осетио сам неко олакшање и пријатну срећу што ја нисам тај.