Маларија

Дошао је и лекар. Сестре болничарке носиле су неке флаше и гумена црева. Флаше су ставили високо на конзолу, а слободне крајеве гумених црева спојили са дугачким иглама, које забодоше у тело онога из угла. Чујем где неко рече: „Нема му спаса!“
Био сам узнемирен. Изгледало ми да топлота зрачи из мога тела. Молио сам болничара да ми промени облог. Чујем ропац онога… А један који се вратио из вароши прича како је сада чуо да је његова цела чета изгинула.
– Да сам тамо, био бих покојни…
– Значи, бато, комарац ти спасао живот.
Онај у углу умире од маларије. Овај преко пута изгубио моћ говора од силне ватре. Тамо цела чета изгинула. А ја сагоревам као на жеравици. Више него икад осећам како смрт лебди над људским главама и, у овом стању, она ми се причињава као нешто развучено, растегнуто, злокобно и грозно, па заошијава свуда унаоколо. Али од мене као да се ипак удаљује, далеко је у висини… Оног клубета нестаје, и са мојих очију као да спаде нека копрена… Почео сам се знојити.
Мучио се онај у углу целе ноћи. Долазили су лекари и шприцали га… Коста је преседео целу ноћ и нетремице гледао самртника.
Изјутра Коста разрогачи очи и подиже руке:
– А, умре… а, човек! – па се завали на јастук.
Људи занемеше. Некоји се прекрстише и рекоше:
„Бог да му душу прости!“ Други су изишли… Нешто тешко и злокобно уметнуло се међу нас, па бисмо хтели да се што пре носи лешина, што притиска наше душе као неумитна опомена.
Болничари дођоше. Пребацише чаршав и изнеше мртво тело.
Чујем где говоре да је био артиљерац. С тешком сам се муком придигао да прочитам његово име на листи. Писало је: „Милутин Јанковић, резервни артиљеријски потпоручник…“
Занео сам се. Она слова као да су ми заиграла пред очима. Понављао сам: Милутин Јанковић… Милутин, Милутин „Уча“, мој добри друг још од почетка рата… Нема га више… Умро је без јаука, без иједне поруке, тихо… Сузе су ми навирале на очи. Услед узбуђења осетио сам лаку дрхтавицу, као језу. Уплашио сам се да опет не наступи маларични напад… А он је јадник умро од исте болести. Као да се отимам од смрти, устао сам онако малаксао, не бих ли заборавио жалосну успомену.
Павиљон је наједном оживео, Један пешадијски поручник пита свога друга како се на француском каже: „Сестро, ви ми у стражњицу забијате колац!“
– Људи… знате ли, када ми ркне ону иглу одостраг, све ми светлаци излете пред очи. Ево већ десет дана нити могу да лежим на леђима, а још мање да седим.
– А, а, а, шта би… а, као… а, у трбух? – љути се опет нешто Коста.
– Јаој, да хоће. Коко, Кокане, а, око нељубљено, а, књиго нечитана, а, цвете немирисан!
Наишла је мало затим и сестра Францускиња носећи велики шприц. Приђе мени.
– Wa va?1
– Il ne ѕ’apelle paѕ Sava! – добаци један.
– Méchant – смеје се Францускиња.
Онда ми рече да се окренем потрбушке и забоде ми онај шприц у дебело месо. Стегао сам вилице и згрчио очне капке и тада се сетих онога који помену колац… Затим је зашла редом, од кревета до кревета, и свима шприцала хинин. Побегао је само онај пешак поручник.
– Не вреди му ништа. Ухватиће га за време ручка, као и мене.
Моја температура била је све нижа, и после шест дана пала је на нормалу. Али седмога дана, ујутру, гледа ме Коста смешећи се, и вели:
– А, ти си… а, друже… а, Кинез!
– Ле-лее! – узвикну пешак поручник. – Да ти мајка није путовала у Кину?
– Како је?
– Он се не зове Сава!
– Честитам! – приђе ми један потпоручник митраљезац. – Та се болест, бато, на медицинском језику зове: дуо месецус боловањикус – и поднесе ми огледало.
Уплашио сам се од самога себе. Очне беоњаче биле су жуте као лимун, па врат… груди такође.
Капетан Милија, кога су звали „Аждаја“, приђе важан моме кревету, и дохвати за руку као да ми одбројава пулс. Онда узе креду и на табли изнад моје главе написа: „За храну: три клистира дневно.“