Моја, пета батерија

Али зато, када сам се вратио у батерију потражио сам прво Светозара. Ти знаш… ја никада нисам ударио војника. Али тада сам сву љутњу и бес, који се скупљао у мени, чини ми се, од мога рођења, сручио на његову главу. А он да живи још сто година, па неће добити такве и толике батине… Даљи поступак је ишао по надлежности. Поднаредник Светозар је изударао каплара, вођу одељења, а овај опет возара који је испустио коња, а није то пријавио. Разуме се, редов је навикао на батине као на неко редовно следовање. Када каплар добије батине, то ти је оно војничко предовољство, у години дана једанпут… Али када поднаредник добије дебљи крај, е то је мало необично. Увређен је понос старешине. То ја знам… Под нормалним приликама, ја то никад не бих учинио. Чак се и сад кајем. Али ја сам тада био у афекту, када збиља нисам собом владао. Ето, упамти овај догађај… То је у вези са оним што се баш сада одиграло на друму, о чему ћу ти доцније говорити.
После два дана дошло је наређење да кренемо на границу, према Бугарима.
Стигли смо, чини ми се… седамнаестог септембра и одмах изишли на положај, Вражја глава. Пред нама је био положај Каменита чука, где се налазила пешадија. Ама ништа више, већ узми само имена: Вражја глава, Каменита чука… па можеш да замислиш какве су то чукаре и гудуре.
Изишли смо, дакле, на положај, припремили елементе теоријски и чекали… Разуме се, чекали рат… Управо чекали смо да се Бугари утврде, да довуку већи број војске и топова, и да нас напослетку смрве. Јест, баш то смо чекали… Са наших осматрачница гледали смо читаве дивизије како на миру прилазе, логорују у близини границе, онда њихови команданти извиђају и испитују терен, и пукови најзад поседају положај… Све пред нашим очима и нашим приправним топовима… Па им се не свиди једно место, и онда се помере на друго. А њихови артиљеријски официри прегледају дурбинима терен и примају секторе које ће гађати… И наши прости редови знали су да ће нас напасти. Ама сигурно. И пуно пута прилазе војници и питају шта чекамо. Али под смртном одговорношћу је наређено да нико не сме да опали ни пиштољ, а камоли метак… Као да смо изгубили главу!
Чујеш, доцније, да су наши хтели да пресеку ово мучно и лажно стање, али савезници нису дали… Кажу, да су их Бугари уверавали у своје мирољубиве намере.
Ја сам војник и немам права да критикујем. Али дозвољавам себи да констатујем чињеницу: ми смо били унапред жртвовани. И каплар Живуљ је знао да наше четири заморене и проређене дивизије не могу да се боре противу дванаест бугарских, одморних… Али свака част нашем војнику. Испунили су своју дужност до последњега даха.
Командир заћута, обухвати прстом слепе очи и протрља их. Друмом су шкрипала кола. По некој чудној асоцијацији мисли, сетих се оног убијеног воденичара… Можда се још увек окреће онај воденички камен. Али тамо су сада Немци.
– Припремали су се Бугари до првог октобра. А ми смо посматрали и чекали… Исто онако као осуђеници „на белом хлебу“. Егзекуција је почела тачно првога октобра у пет часова изјутра.
Све што се до овога часа одиграло, могу још и да разумем… Али оно што је настало после тога, то нисам кадар ни да схватим, ни да појмим. Кажу да у Светом писму пише: ко те удари по једном образу, окрени му и други. А ми смо изложили и образ, и трбух, и леђа и душу, па и живот…
Командир стеже вилице, да му одскочише мускули, и с дрхтајима уздахну. Онда настави тихо.
– Таман сам устао и војник донео воду да се умијем, у том тренутку се ваздух проломи. И без моје команде, војници притрчаше топовима и заузеше своја места. Потрчим као без душе на осматрачницу и видим како пурња земља и лети камење изнад наших пешачких ровова. Угледах баш и њихову батерију. Дохватим слушалицу и затражим одобрење од команданта дивизиона за паљбу, како бих заштитио наше пешаке. Али командант ми рече како су из дивизије наредили да се не сме опалити ниједан метак без одобрења дивизије. – Ама рат је отпочео… потукоше пешадију – буним се ја. – А-ја!… „Дивизија је тако наредила!“ – одговара лаконски командант… Пешадија вапије за помоћ, а батерије ћуте, јер више команде веле: нека се зна да ми нисмо дали повода за рат…
Ето… то ти је оно: „Ил не да ђаво, ил не да Бог.“ Уместо да смо упали у Бугарску, па их разбуцали још у почетку, ми чекамо да мобилишу, да концентришу, да нас нападну, без објаве рата. И да би наша трагедија била потпуна, ми чекамо да нас разлупају, да бисмо уверили Европу како смо ми невини… И то у времену када сентименталност и сви писани међународни прописи приклањају главу пред грубом силом…
Сироти пешаци. Трпели су паклене муке. Гинули су од граната, од распукнутог камења, повијали су се по рововима, претрчавали у рупе од експлодираних граната. Када су напослетку видели да их нико не брани, почели су да беже у прихватне заклоне. Јер они нису знали за вишу политику. Строј се почео нагло осипати и око седам часова били су сви у прихватним положајима.
Тек у седам часова стигло је наређење из дивизије.
Тада смо отворили ватру и ми. Али Бугари су куљали као мрави. Ишли су ошамућени, враг би га знао, као да су били пијани. Гинули су као стока. Земља је тутњала од топовских пуцњева, а ваздух је кркљао од пушчане и митраљеске ватре. На неким местима Бугари су ускакали у наше ровове, боли се тамо бајонетима. Ми смо тукли у гомилу… Бугари су бежали. Опет се враћали. Тада су наши одступили. Потом су се окупљали, вршили противнапад и на бајонет освајали ровове. И тако до вечери. По мраку смо морали одступати наврат-нанос па се заустависмо испред неког села Крупца.