Моја, пета батерија

Наређено је да батерија у току ноћи изиђе на једну чукару, не знам ни сам како се зове. Целе ноћи смо по том беспућу извлачили топове. Ишли смо неким стрмим крчаником по којем се једва и сељачка кола крећу. На кривинама откачињали смо задњаке и војници их после рукама гурали. А, да бисмо олакшали коњима, добили смо и чету пешадије, те је сваки пешак носио по две гранате… Таман кад смо пред зору стигли на врх стиже наређење да се вратимо хитно назад, јер су Бугари пробили на другом месту, и сад је наш положај у питању. Могу нам још заћи иза леђа. Али док смо стигли у то проклето село Крупац, наши опет повратили изгубљене положаје, и онда нареде мени да опет изиђем на онај вис… Ах, сад се сетих. Звао се „Црквено браниште“. Ту другу ноћ нећу никада заборавити. У људи није било више даха … Док један вод застане, да би изишао други, заспали и возари и послужиоци. Александар је прво молио, онда тукао, најзад малаксао и он. Гледао сам га како наслоњен на дрво, у стојећем ставу, спава. А ноћ одмиче и страх ме хвата да нас овако отворено не затекне зора. Они пешаци који су носили муницију, изгубише се у ноћи са гранатама… У једном моменту чупао сам косу…
Сакупио сам онда војнике. Замолио сам их као другове, нека учине још и овај последњи напор. Иако су били изнурени до умирања, поспушали су ме и пред зору изиђосмо на врх… Где је ко застао, ту је и заспао.
Око подне почели смо дејствовати. Посматрао сам борбу пешадије. То је било бесомучно клање. Не потцењујем бугарског војника. Али наши су храбрији и много интелигентнији… Било је то баш пред вече… Налети руља Бугара на један наш истакнути положај, упаде у ровове и наши нагло стрчаше са брега. Мислиш да су се распрштали… Боже сачувај!… Само колико да се склоне од ока, па се наједном сакупише, ама као да им неко засвира збор. Сабише се као овце у гомилу. Стрепео сам да их тако не пронађе артиљерија. Али они се за тренутак растурише, и, као мачке, пођоше трчећим кораком уз брег. Још се нисам ни повратио од изненађења, а они ускочише у своје ровове. Настаде борба на бајонет. Бугари нагоше у бекство. Да видиш само! Бежали су као помахнитали на све стране, и мислим, нису се могли сакупити ни сутра до подне.
Али која вајда!… Нисмо имали никакве резерве, и после три дана морали смо одступити.
Прошли смо кроз Пирот ноћу. Тек сутрадан задржасмо се на положајима Велетина глава. Уз пут смо секли телеграфске диреке, кварили мостове, палили храну и сено… Али опет су пробили Бугари на другој страни и у први сумрак је наређено да одступимо. Таман смо запрегли, кад се сручи страховита киша, праћења севањем и праскањем громова. Облаци се спустили готово до земље. Били смо обавијени непрозирном тамом, као у мрачној комори. Требало је силазити низа стрме стазе, тек просечене. Људи и коњи се узнемирили од треска громова. А кад севне, готово обневидимо, неки возари застају, те на њих најашу они позадњи. Наша контрола је била искључена. Људи су били препуштени сами себи… Нека нас срећа послужи, хвала Богу! – и командир се прекрсти – те изведосмо читаву батерију из тога пакла. Једва се дочепасмо друма и пођосмо журно. Одступали смо преко Бабушнице, све до Беле Паланке.
Чули смо тада и за пропаст северне војске, која нам се у одступању све више приближавала. Требало је штитити сада и одступницу њену. Зато су наређења била увек категорична: бранити положаје до последњега човека!… А Бугари су јуришали и дан и ноћ. Ако успеју да пробију на једноме делу фронта, наши су хитно издвајали из појединих пукова понеки батаљон, па су га упућивали да запуши рупу. Таман се ту успоставио фронт, Бугари би пробили на другој страни. Онда се одвајале чете да попуне празнину. Разуме се, увек бајонетом и бомбом… Ако би сада запитао некога пешака да ти по реду исприча на којим је све положајима био, уверавам те, тај се не би сетио.
На овоме положају Бугари су дошли на јуришно одстојање. Батерија готово иза самог нашег стрељачког рова. Зато је било наређено да се у току ноћи склонимо. Али није било пута да бисмо могли одступати право у позадину, већ смо читав километар морали ићи поред самог рова. Повлачење је отпочело у пола ноћи. Возови су ишли на великом одстојању један од другога, полако, ногу пред ногу, да би се избегао шум. Нашим пешацима је скренута пажња да не пуцају, како не би изазвали ватру. Али Бугари су ипак пуцали. Тактук… так-тук, повремено, за време целога нашег одступања. И само је један коњ рањен. Сутра смо налазили рупе на паоцима точкова и ожиљке на топовима. Срећом, изиђосмо читави… Заустависмо се на Плочи.
Ситуација је, међутим, била врло критична. Почели смо већ да се гушимо. Трупе са севера увелико одступају, већ се додирујемо. Треба на сваки начин зауставити надирање Бугара. И виша команда се одлучила на последњи корак, колико очајан, толико и дрзак… То је исто као да очајник баца последњу пару на коцку, или да добије, а ако изгуби, да изврши самоубиство. Па да… ништа нам друго није ни остало.
Скрпили су некако два пука пешадије. Наређено је да артиљеријска припрема буде изненадна, брза али кратка. Јер иначе, открили би наше намере, те би онда Бугари навукли још веће снаге.
Моја је команда у року од двадесет минута била: по десет, разорном гранатом, по десет… по десет. Са људи је лио зној. Цеви су буктале, а ровови бугарски су пламтели и пурњали. Пешадија је подилазила. У тачан минут прекинуо сам паљбу. Тада се проломи: „Ура, ура, ура!…“ Изненађени навалом, Бугари поскакаше. Застадоше, као да не верују. Али наши почеше ускакати у ровове и Бугари окретоше леђа. Наши су им дували за вратом. Пређоше ровове, налетеше на бугарску комору. Паника се пренесе и на њихову позадину. Гледам са осматрачнице како једна бугарска хаубичка батерија у бежању налете на наш стрељачки строј. Сколише је са свих страна наши пешаци. Ухватише је.
Али, шта вреди! Да смо имали једну дивизију у резерви, терали бисмо их до границе. А овако… Морали смо да застанемо. Ипак, добили смо мало ваздуха, бар за неколико дана. Дотле су се наше трупе журно повлачиле, и када смо добили нешто простора, онда кретосмо и ми. Прошли смо кроз Ниш, и заустависмо се на Курвин-Граду.