Моја, пета батерија

Истога дана добијем наређење да хитно одем у Лесковац и да се јавим тамошњем команданту трупа. Није ми било мило. Ја сам тако испао из састава своје команде и био сам деташиран. А из искуства знам, да команданти увек мање обзира имају према додељеној јединици, и у погледу снабдевања, и у погледу излагања према непријатељу. Наравно, сваки ће радије жртвовати оно што је туђе, него своје.
Јавио сам се новом команданту, и он ми је одредио положај. Било је то једно брдо, Хисар га зову, чији се предњи нагиб спуштао терасасто, са стрмим одсецима. Батерија је била одмах иза врха. Позади батерије није било никаквих путева, у случају да нас потерају, те сам наредио да се прокопају рампе за спуштање топова. Моја је осматрачница била на двеста метара испред батерије, у стрељачком строју.
Причу његову прекиде поднаредник Светозар:
– Господине капетане, питају војници, хоће ли да чекају?
– Драги Светозаре, ја о томе не одлучујем већ командант. Докле не видим са њим, ви ћете, разуме се, остати са мном. А после, ја ћу на све могуће начине гледати да буде као што ви желите. То је и моја жеља. Уосталом, сада ћу ја доћи.
3апитах га шта је после било.
– Било је то двадесет четвртог октобра… А збиља, сада ми то паде на памет… Овај је датум за пету батерију фаталан. Сећаш ли се прошле године, када нас нађе хаубичка батерија, па поби људе, удари у топ… кару. Сећаш се?… Јест, баш двадесет четвртог октобра. – Командир заћута, па ме значајно погледа. – Замисли… Ако рат потраје још једну годину, овога датума треба да се чувам.
Отишао сам тога јутра на осматрачницу. Чим ме угледаше пешаци, питају: шта ћу ја овде, када се ни они не могу задржати дуго на овом положају.
Отпочео сам одмах са гађањем. Поред моје батерије била је и једна хаубичка. Нашим удруженим дејством успели смо да Бугаре задржимо пред нама. Жали ми се хаубичар што су га ставили тако близу. Вели: „Лако је теби. Имаш коњску запрегу, па ћеш да клиснеш. А шта ћу ја да радим са мојим воловима?“
Баш тада јавише пешаци да се Бугари спремају за јуриш. Дохватим слушалицу да позовем батерију… Нема везе… Са мном је био поднаредник Жика. Рекох му да одмах потрчи низ линију и види где је прекид. Таман он пође, а ја се случајно окретох у правцу батерије… Згранем се… Коса ми се диже од ужаса. Очима не могу да верујем… Из позадине је наступао стрељачки строј Бугара право на незаштићену батерију и видим како војници покушавају да окрену топове уназад…
Потрчим као без душе у батерију. Тамо већ чујем прасак пушака… Један топ опали… Нека вика допире из батерије. Ја трчим што брже могу. Наједном се преда мном појави запрегнута хаубичка батерија где силази низ стрму косу. Војници вуку волове, други их боду тесацима и увијају им репове, да брже иду. Војници избезумљени и усплахирени зверају уназад, па и не гледају испред себе… Прва хаубица наиђе на стрми одсек и као откинута са опруге полете, гурајући, гужвајући волове и возаре. За њом друга, трећа, четврта. Уз тресак, ломљаву и јаук, клупчали су се топови, стока, војници и цела маса од меса и челика сручи се у јаругу као безоблична гомила.
Пред батеријом сам… Преда ме истрча батеријски наредник исколачених очију и гологлав.
– Где ћеш? Назад, наредниче! – викнем што могу јаче.
Без иједне речи, он се врати, успуза се на један обронак, па се окрете.
„Ево их Бугари код топова…“
Истрчах горе… Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач… Бугари трче око топова. Нишанџија трећега топа отима се са једним Бугарином око затварача, али други Бугарин му заби бајонет у леђа. Око топова леже мртви наши војници. Остали се распрштали на све стране… Један Бугарин нишани пушком некога. Мени притрчаше неколико војника.
То је била слика за оно неколико секунада…
– Спасавајте се! – викнем, па потрчимо сви низбрдо. Наиђосмо и на побијену запрегу предњака. Возари су лежали мртви између коња. Један предњак био је претурен. За нама припуцаше. Поднаредник Жика дојаха једнога коња и рече ми да се попнем. Какво узјахивање!
– Бежи што пре! – викнем му ја, јер почеше да прште куршуми око нас. Онда потрчах. Митраљез са брега поче да клокоће. Ми прилегосмо у јарак покрај пута. Док нешто тресну. Паде Петар са затварачем. Ми се дигосмо. Један дохвати затварач. Приђох Петру. Али он је издисао… Мало даље на друму лежи поднаредник Жика, јечи, а и коњ поред њега рањен, и већ се тресе…. Запали су у сноп митраљеза. Уто налете мој сеиз са коњем. Иако су војници наваљивали да јашем, да бих што пре умакао из овог убиственог простора, одбио сам то одлучно. Нисам хтео да се одвајам од њих, ма шта ме снашло. Зато наредим да на коња ставе рањенога поднаредника Жику. Али коњ се од пуцњаве узнемирио, те једва попесмо поднаредника. Био је рањен у груди и пљувао је крв.
Замичемо журно. Још једна окука па смо спасени. Али баш покрај пута лежао је телефонист Милија. Глава му готово у бари. Један га дохвати за ноге да га извуче, али он јекну:
„Убијте ме… убијте.“
– Понесите га! – довикнух, па га и ја дохватих за једну руку. Носимо га као врећу, док не за ђосмо за окуку, те га онда спустисмо. Умирао је. Мене нешто у грлу стеже. Наиђоше неки пешаци.
– Хајдете, браћо, да га понесемо.
„Море један више или мање не чини!“
Батерија заробљена, војници ми изгинули, војска се расула, земља пропала. Нешто ми притиска груди. Гледам као кроз маглу и сузе ми ударише на очи… Више ми није стало до живота. Стајао сам, као да сам без свести… Неко ме дохвати за руку.
„Бежите, само што нису дошли!“
Тек кад смо одмакли два километра, дошао сам к себи. Утучен, седео сам покрај пута, док су се војници сакупљали. Било их је око четрдесет… Остало је изгинуло.
– А шта је са Александром?
Командир уздахну и тужно климну главом.