– Причали су ми доцније војници… Александар је састављао извештај о утрошку муниције. Био је код другог топа, кад су Бугари упали у батерију. Командовао је: „Паљба уназад. На картеч!“ Сео је на топ и лично опалио један метак. То је био онај последњи пуцањ наше пете батерије. Са њим је замро и Александар. Кажу, остао је пресамићен преко топа.
Командиру навреше сузе на очи. Зубима обухвати усну. Као да би хтео да загуши уздах бола. А потом сасвим тихо проговори: – Пао је као јунак.
Заћутасмо… Друмом је промицала бескрајна колона бескућника. Чини ми се као да сваки односи собом покоји живи део домовине. Неповратно?… Будућност нас и не занима толико, јер је садашњица сувише мучна и тешка… командир превуче прстима преко овлажених очију.
– А сад?
– Додељена ми је нова батерија… Али ја моје војнике не могу да оставим. Ево баш пред твој долазак, пришао ми је поднаредник Светозар, онај кога сам ја изударао, и вели ми: ,,Господине капетане, чули смо да сте добили нову батерију… Ми смо на прагу наше отаџбине. Ако нас ви напустите, нећемо ићи ни корака дале, већ ћемо се вратити својим кућама. А ако останете са нама, ићи ћемо докле нам ви наредите.“
И сада сам се решио да их на своју одговорност водим у нову батерију.
Моја команда је одмакла далеко, те се дигох. Војници приђоше да се поздравимо. Запитах за Танасија, јер га не видим међу живима.
– Не знамо шта је с њим – вели ми. – Био је до последњег часа у телефонској земуници. Али када Бугари утрчаше у батерију, ми се распрштасмо на све стране… Када смо се искупили, њега не беше. Рањен или погинуо. Сигурно је погинуо, јер Бугари ни рањенике не остављају…
По закону отпора
Зајапурена лица, обливена знојем, посматрао је Александар закрвављених очију ово витко тело седамнаестогодишње девојке.
