На дну пакла

Напад Бугара на Катунац и Пожарску Косу сломљен је. Непријатељ је оставио своје мртве, огроман материјал и повукао се на врхове Могленских планина.
Али негде лево бубњало је дан и ноћ од артиљеријске ватре. У нашу радост због победе на овом делу фронта увлачила се нека злокобна слутња. То стање трајало је читавих шест дана непрекидно. Једнога дана наређено је да се изврши притисак на нашем делу фронта.
– Нашима не иде добро – вели забринуто потпуковник Петар.
Проносе се коморџијске вести да Бугари надиру великом снагом. Наредник Продановић, који се вратио из Солуна, донесе вест да су Бугари пробили наш фронт, тамо око неке Банице, заузели Лерин и наступају према Островском језеру.
Отворили смо одмах карте. Островско језеро било је лево од нас, али прилично позади. Погледали смо се значајно. Нико ни речи не проговори. Али су сви и нехотице били управили поглед у нашу позадину, да би уочили правце одступања.
Званични извештаји не стижу.
– Био сам данас у дивизији. Прилично су закопчани. Један ми пријатељ рече да је ситуација критична… Разуме се! – потпуковник Петар принесе прст устима, као знак: ником ни речи.
– О, наравно! – одобрава Лука.
Топлота је још увек неподношљива. Преко ноћи нам досађују комарци. Једва чекамо да изиђемо на осматрачницу, која се утврђује на висини преко хиљаду метара, на Катунцу.
Престала је најзад и она паљба која се чула са наше леве стране. Стигао је и званични извештај у којем се говорило о надирању Бугара и где су их наши зауставили. Коморџијске вести су се обистиниле.
Али после једно месец дана опет је загрмело лево од нас. Ми смо поново вршили „притисак“ на непријатеље. Овом приликом је тутњава трајала дуже времена. Кажу да се тада водила кајмакчаланска битка.
Једно вече одазваше команданта на телефон. Отуда се он врати сав озарен. Причао нам да су му из дивизије јавили како је освојен Кајмакчалан, који се диже у висину две хиљаде пет стотина двадесет и пет метара. Наши су закорачили у своју земљу. Пут за отаџбину био је отворен. Вест се муњевитом брзином пренела целим фронтом. На секцијама тражили смо тај Кајмакчалан и његову коту.
– Нема бога Саваота, Бугари морају да беже и са нашег фронта – говорио је раздрагано Лука.
– Чекај, побратиме, да видим који је правац нашег наступања… Ух, мајку му, опасне су урвине пред нама.
– Шта има! – објашњава стручно Лука. – Ако ови наши само продуже, заћи ће Бугарима иза леђа. Они онда треба да се чисте пред нама.
И већ смо замишљали како се крећемо напред. До зиме бићемо вероватно код својих кућа. Потпуковник Петар нареди да се отворе флаше вина „кијанти“. Лука изнесе свој вермут. Пило се до неко доба ноћи.
Са нестрпљењем смо очекивали новине.
Говорило се о славној победи Дринаца. Али готово у исто време, као неки тајанствени шапат, пронесе се глас да су наши изгубили највишу коту. Преко телефона нико нам није могао дати тачна обавештења. Пуцањ топова допирао је наново. Сад још жешће.
Измучени неизвесношћу, заморени од нестрпљивости што не можемо кренути напред, имали смо утисак као да нас звучни талас, којим се преноси шум пуцња, удара у главу.
Новине су сутрадан заћутале. Вест се обистинила. Разни гласови струјали. Коморџијске вести имале важност званичног коминикеа. Ми се постепено уживљавамо у ситуацију и спокојни смо што нас нико не узнемирава.
Маларија коси људе. Свакодневно пролазе поворке измучених војника и официра, чије тело изгледа као да је исцеђено од силне ватре. Неки су у бунилу. Потпуковник Петар позива трупног лекара и пита: које су превентивне мере да би се зауставила страшна болест.
– Једино хинин…
– Или рат комарцима – додаје Лука.
– У томе случају ти да преузмеш команду – дира га командант.
– А, не. Мој Исајло живео је поред Мораве, па ће боље умети – правда се Лука.
– Добро, докторе. Онда требуј што више хинина.
– Изгледа ми да је и санитет изгубио главу. Откада су дошле нове трупе из Индокине… враг би их знао одакле, болест је узела сразмере епидемије.
Свакога дана гутали смо хинин. Али ордонанси рекоше да посилни поручника Луке, Исајло, неће да узима, већ баца хинин.
– Дај га овамо! – нареди Лука. – Што ти бацаш хинин?
– Господин поручник, не могу да прогутам.
– Како не можеш?! Хајд’, узми преда мном.
Исајло стави пастилу у уста и узе гутљај воде. Затим поче да мрда грлом као да га припрема, стисну вилице и зажмуре. Онда отвори уста и исплази језик, на којем је и дале стајала пастила.
– Наново.
– Ама шта ће ми, господин поручник. Кажу да од ову манџу жене побацују. – Па си се уплашио за себе? – дира га Лука.
– Него, гутај то!
Ордонанси се сакупили и смеју се Исајлу. А њему криво, па се сав зацрвенео од љутине. Пастила му се растворила у устима, он осећа горчину и сав се нарогушио. – Ки покисо пацов! – добацује му неко од војника.
Потпуковник Петар посматра и приђе.
– Немој га терати на силу – вели Луки. – Можда је то код њега неки рефлексни покрет, који му затвара грло. Него нека раствори у води. – Са црњиша на гориша! – шапћу војници – и трљају задовољно руке, јер ће Исајло тек сада да осети шта је горчина.
– Запуши нос и у једном гутљају прогутај! – саветује га потпуковник Петар. – Ето видиш…
– А-ух! – тресао се Исајло. – Сад знам зашто жене… – али мисао не доврши, јер је пред њим стајао командант.
После десет дана поново стиже вест да су наши заузели Кајмакчалан. Из армије су нам послали и званичан извештај. Али тога дана баш Бугари су отворили страховиту артиљеријску ватру на наше положаје, те и не стигосмо да се одушевљено зарадујемо тој вести.
Био сам на осматрачници, кад ми војник донесе једно велико писмо. Окретао сам га са свих страна размишљајући ко ли ми то пише тако дугачко писмо. Отворио сам коверат и нестрпљиво окренуо последњу страну писма… „Твој Драгослав“.
Ах, обрадовао сам се. Пошто се било смркло, затворио сам прорез где је био смештен дурбин и упалио батеријски фењер. Задовољан као дечак који чита љубавни роман, сео сам на пољску столицу и почео читати.