На дну пакла

1. августа 1916.
Драги и једини друже,
Много времена протекло је од онога дана када нас је живот извукао из наше студентске собе и као нека центрифуга разбацао по беломе свету. На почетку нашег младалаштва увучени смо у ратни вртлог, где су се у крви утопили наши снови, идеали, љубавне чежње. Не питам се зашто је све то било потребно. Али утврђујем чињеницу, тако је било, и тако се још увек догађа.
Били смо дечаци, који још ни у живот нису закорачили. Тек сада, када сам под утицајем страшних збивања пре времена сазрео, сазнао сам колико смо били свежи и неискусни… За време дугих ноћних бдења на осматрачницама, или у рову, старији другови причали су своје доживљаје из младости. Били су неисцрпни. Они су ме у послу сматрали за себи равног друга и очекивали су да им и ја нешто проговорим о своме животу. Али сем неколико дечачких доживљаја, у основи безазлених, а за њих готово безначајних, ја им ништа више о себи нисам могао рећи. И онда сам измишљао догађаје. Причао сам безбројно о мојим авантурама. Не знам да ли су ми веровали. Али је сваки од њих допуњавао моје казивање са много прича из свог живота, које су и по садржини, и по своме саставу, биле далеко изнад онога што сам ја измислио.
У часовима осаме, мислио сам на наше друговање… Били смо надахнути младошћу. Носили смо бујне косе и разбарушене кравате. Кроз отворен прозор наше собе допирао је мирис трешњина цвета, а ми смо певали:
Вы жертвою пали в борьбе роковой
за честь и свободу народа…
Као да смо још онда наслућивали да ћемо наскоро и ми попадати као „жертвы в борьбе роковой!“
Наша младост била је неокаљана, непорочна, непреживљена. Она ме подсећа на тиху, бистру реку, обасјану јутарњим сунцем, уоквирену мирисним цвећем, на реку која, по некој уклетој коби, наједном понире у бездан. И нама је остало само сећање на те дане испуњене поштеном мишљу, надахнуте вером за људску слободу, на дане када су очи пламсале, а срце треперило… Све је било уобличено благим облицима, насмејано, надахнуто. Али… настао је понор. У овом вртоглавом наступу многи наши другови погубили су животе, или су постали руине чије су патње толико снажне да се и не сећају више прошлости. А нама, који смо преживели, на срећу, или можда несрећу, помисао на прошле дане спасава душу…
Прощайте ж, друзья, вы честно прошли
свой доблестный путь благородный!…
Прошлост, давна прошлост, друже једини…
А да ли се ње сећаш?
Не смеј ми се. Две године пливамо у крви, па си можда огрубео. Али ја те замишљам увек као голобрадо момче, које поцрвени кад погледа жену. А теби сам се једино поверавао. Иако ми се никад ниси одао, признај сада, волео си је и ти. Реци ми то. Онда ћеш још присније бити мој, једини.
Видиш ли, та витка девојчица испуњавала је мој живот у тешким бесаним ноћима. На дугим маршевима, или на одмору, лежећи нем и усамљен, гледао сам визионерски њен мали лик…
Носила је косу раздељену по средини темена. таласави праменови кестењаве косе уоквиривали су њено високо чело. Очи плаве, а светле као капљице јутарње росе, оивичене дугим трепавицама. Нос правилан, као дело неког вајара, са танким чулним ноздрвама. Уста као полуотворен ружин пупољак. Њен је осмех подсећао на излазак сунца.
Друже, дозволи ми да ти се искрено исповедим. Само теби, једино теби. Она је моја прошлост, једина успомена мога живота, са којом, ево, већ три године разговарам, која ме једина прати… Она, мој мали друг… Гордана.
Старијим друговима то не бих смео рећи. Они су давно изишли из дечачког доба. Понесени узмахом година и снажних мускула, они се напајају и одушевљавају другим трептајима. А ја… само њом…
Можда сматраш да је све ово што ти пишем бесмислица. Она можда и не мисли више на мене.
У праву си… Можда, могуће.
Али наша садашњост је болна. Окружени смо челиком, мртвим и рањеним. Свакодневно слушамо прасак топова… И ја немам ничим да напојим своју душу до успоменом на свога малога друга, чији ме ведар и детињи осмех подсећа на небо, кад се сунце рађа…
Ово ти пишем као дежурни, док сви остали спавају. Ноћ је већ дубока. Око мене потпуни мир, а ја сам немиран. Пишем ти, а рука подрхтава. Душа ми је узаврела и пуна неке туге… Можда за младошћу?… Не знам.
Шта ми све сада не пада на памет!…
Сећаш ли се како смо негодовали када смо читали Шопенхауера?… Јер ми смо волели. Ми смо се одушевљавали љубављу. Али хтели смо да љубав нема ничег заједничког са земљом и материјом. А он нам је тако бездушно разголићавао стварност у својој „Метафизици љубави“. Сећаш ли се како смо, шетајући цветним пољанама, разговарали: о прочитаним књигама, о слободи народа, о националној мисији Србије, о љубави, онаквој како смо је ми схватали и огорчено смо нападали тога великог разбијача свих животних илузија!…
Заиста, били смо понесени дечачким идеализмом. Пуни срца, пуни маште, пуни идеала за браћу, за другове, отаџбину… човечанство. Били смо стално раздрагани, увек распевани, као птице раскликтани. Али када смо били у зениту својих жеља и надахнућа, дошла је стварност. И каква стварност! Дошао је рат, да нас са тих сунчаних висина свуче на дно пакла. И ми сада убијамо, годинама убијамо људе, крвавимо своје руке и срца. А убијају и нас једног по једног, из дана у дан. Убијају нам млада наша тела, и још горе, младе наше душе.
Можда ти све ово изгледа чудно. Али разумеј и опрости, друже.
Сутра полазимо у отаџбину. Починемо давно очекивану офанзиву. Мозгови ове још непобијене деце почеће опет да прскају на врелом македонском камену. Докусурићемо и ово мало преосталих живота једне на мучеништво осуђене генерације.
Али, шта ћеш? Ми томе нисмо криви, ни ради. Шта ћеш, када без тога сада не иде, кад друкче не бива! Не ствара се царство „све лежећи на свил’ну душеку“ и резолуцијама оних који нас из позадине, иза девет мора и деведесет гора, бодре да истрајемо до краја…
Доцкан је. Сутра ми треба уранити. Кад добијем времена, наставићу даље…
Овај део писма био је доста изгужван и на њему су се видели неки тамни отисци. Принео сам писмо фењеру и тада ми се учинило као да видим трагове крви. Рука ми задрхта. Обузела ме стрепња и грозничава слутња.
Окретох даљи лист. Хартија је била глатка и исписана нечијим другим, непознатим рукописом. При врху листа, с десне стране, писало је „6. француска болница“.
Писмо је гласило:
Поштовани господине,
Иако непознат, пишем Вам по налогу Вашега а и свога друга и пријатеља, Драгослава.
Он је тешко рањен у главу и готово у бесвесном стању пренесен је у шесту француску болницу. Приликом предаје његова одела болничком магацину, пописали смо све ствари које су се затекле при њему. Између осталога било је и ово писмо.
Његова рана била је у почетку доста тешка. Напрсла му је лобања на неколико места. Шлем га је спасао од сигурне смрти. Али, хвала Богу, има неколико дана како се осећа добро.
Тада смо му показали нађено писмо. Замолио ме је да Вам га пратим, заједно са преписом његовог дневника. „Ако умрем, нека ово писмо преда њој (ви ваљда знате коме), а дневник мојој мајци.“
Не мењајући ни једну реч, преписујем дословно дневник оних неколико дана који су претходили трагичном догађају на Горничеву.