2. август
Прешли смо Островско језеро и приближујемо се лагано положајима. Наишли смо на село Неокази, чије су куће облепљене блатом и ограђене оронулим зидовима, као да су се векови одмарали на њима. Пола села заузима муслиманско становништво, а другу половину хришћанско.
Одвојени од главних путева, изложени мувама и комарцима, готово сасушени на врелом сунцу, мештани се и нису интересовали за рат. Светска цивилизација се из темеља потресла, милионима људи гинуло је у разним крајевима света, док је село Неокази, прилепљено за спржену земљу, живело истим животом као и за време Александра Македонског.
Данас смо ушли у ово село ми. Наоружани војници са шлемовима на глави и тешки топови. Сумњам да су знали која то војска долази: српска или бугарска, немачка или француска. Док смо пролазили прашњавим путем, један мештанин је делао равнодушно неко дрво. Ни главу да окрене. Или је то само лажна равнодушност, која им је остала још од Турског времена.
Извиђачи су известили да се Бугари налазе у близини села. Око овога села водиће се свакако борба. Да жене и деца не би гинули, наређено је да се сви становници иселе. Куда?… Где?… У рату се не пита, и не прави разлика између неке букве, која смета гађању артиљерије, па је треба посећи, и недужних мештана, који би својом паником утицали на морал војника.
Пешаци у шлемовима размилели су се по селу и кратким махањем руке дају мештанима знак да се одмах иселе.
Унезверена изгледа, товарили су ствари на брзу руку преко дрвених колица са два точка, која вуку ситни вочићи. Жене плачу. Деца терају стоку и вичу за њом. Сви напуштају послушно своја огњишта, као да им нека бујица прети поплавом. И сав тај народ излази на главни пут.
– Наредише ни ваши, да се селиме… А накуде кемо, не знајеме!… – одговарају плачним гласом.
– А, ете, нећеш ваљда да ти још и „квартиљ“ нађем! – добацује један од пешака, који треба да их спроведу до првог села.
Навикли су војници на такве збегове. И њихови укућани бежали су исто овако пред навалом непријатеља, па су на крају остајали незаштићени насред пута.
Налазимо се пред одлучним часом. Непријатељ је пред нама. Васкрсла армија придолази.
Боже, ако те има!
4. август
Непријатељ је осетио наше присуство. Рано зором запраштале су пушке и Бугари, уз узвике: уре! уре! – налетели су на наше предстражарске линије.
Иако смо огрезли у рату, сви осећамо лако узбуђење. Као да је сваки у себи прикупљао старо искуство те су лица људи укочена, погледи пуни ишчекивања. Наређења за покрет још нема. Возови су запрегнути. Ордонанси на коњима журно одлазе. У даљини праште пушке. Један ордонанс у пролазу рече да су Бугари разбили један наш ескадрон, који је био на предстражи пред нама.
– Је ли пешадија ступила у борбу? – запита неко ордонанса.
– Није још…
То је главно. За нас артиљерце пешаци су једина стабилна војска.
– Кад је таква ствар, онда можемо да запалимо цигарете! вели мирно капетан Ђукнић.
Око седам и по часова вратили су се са извиђања командант дивизиона и командири батерија. Наређено је да прва и друга батерија изиђу најхитније на положај, а трећа да остане у резерви. Према развоју борбе командант ће видети где ће да је употреби.
Са командантом дивизиона, пуковником Пејовићем, изишао сам на Забрдањску Косу. Ту затичемо команданта пешачке бригаде, који је одређивао земљишне рејоне, где треба да се распореде пешачки пукови. Иза брега на којем смо, стајали су пешаци у густим редовима, са већ натакнутим бајонетима на својим пушкама.
Почели смо одмах са осматрањем. Кроз дурбин видимо наше коњанике како одступају, затим се опет прикупљају и крећу обазриво напред.
У равници према Кенали осмотрисмо четири непријатељска ескадрона у колони по два. Иду као на егзерциришту.
– Па шта ради овај командир? – викну љутито командант, мислећи на командира једне батерије у нашој непосредној близини. – Четири бугарска ескадрона наступају, а он се још тртка тамо. Трчи и извести га нека одмах отвори ватру.
Ободох коња и зачас се створих пред оним командиром. Али и он је био осмотрио исти циљ и, пре него што му ишта рекох, командова: – Нишанџије, напред.
Батерија поче да гађа брзом паљбом. Застао сам и управио дурбин у правцу места где је био ескадрон. Шрапнели су се распрскавали дужином целе колоне и сва четири ескадрона распршташе се као јато врабаца. За њима је остајао облак прашине.
Један наш авион је кружио над нама и непријатељским положајима. Пешадија је силазила и у подножју брега развијала се у стрељачки строј. Тресак топова разлегао се све јачом жестином.
Командант бригаде дође на нашу осматрачницу. Из његова разговора са мојим командантом дознао сам да су нам Бугари јутрос препадом запленили два митраљеза од предстража и скоро сву послугу исекли.
– Ја мислим – вели начелник штаба дивизије – да је овај њихов јутрошњи напад извршен у циљу насилног извиђања, а можда чак и набавке хране.
– Сумњам, богами! – одговара мој командант. – Они су вероватно, не, у то верујем сигурно, они су знали да ми долазимо и дочекали су нас спремни. Ено видите, молим вас, густе пешачке колоне, које наступају у правцу Лерина. Они су преко своје шпијунаже тачно обавештени о свему. Дабогме! – И сад журе! Знају да још нисмо сасвим наоружани, да смо бројно далеко слабији од њих и бациће се великим снагама, пре него што се на новом терену снађемо и организујемо за борбу! – заврши мој командант и продужи да издаје наређења батеријама.
Са Вртоломске Косе гађала је прва батерија, и са положаја код Росне, друга.
Ваздух је успарен, пун прашине и неке трептаве јаре, те је осматране шрапнела, нарочито на већим даљинама, отежано. И са наше, и са њихове стране, опажа се ужурбано кретање. Са свих страна јављају о појави нових и све већих непријатељских снага, које као да из земље извиру. Батерије се растржу на све стране. Око подне поче и бугарска артиљерија да шара по долини, тражећи нашу пешадију. Били смо и заборавили на непријатељске колоне, које су наступале ка Лерину, јер су се појавили ближи, и по нас опаснији циљеви.
Телефониста, који је држао стално слушалицу на ушима, обрати се команданту:
– Господине пуковниче, говоре ’вод’, да су Бугари заузели неки Лерин.
– Шта!… – Командант ме значајно погледа. Затим проговори полако да војници не чују: – Уместо да наступимо ми, они отимају од нас. Хм!… А чу ли шта каже јутрос овај: „Насилно извиђање!“ Какво извиђање! Ах, ти штабови, који уображавају да све знају!
Командант дохвати телефон да извести начелника штаба дивизије. На другој слушалици чујем где говори начелник штаба Симовић:
– Видео сам и схватио одмах. Али другојаче нисам могао рећи због околних, да не би још одмах у почетку клонули духом. Сад радим план за напад. Добићете одмах.
У долини се чује пушчана паљба. Предња пешачка одељења дошла су у додир. Плотуни пушака су све чешћи. Видимо како се наши пешаци журно укопавају. Њихова истакнута одељења повлаче се у главни ров. Бугари наступају обазриво, заклањајући се иза ограда, врзина, а брисане просторе претрчавају. Артиљерија их у стопу прати. На некој отвореној пољани виде се непомичне трупине. Једна наша батерија туче село Врбени. Оданде беже мештани и распознају се бели бурнуси була, које се склањају у бугарске редове.
Командант дохвати слушалицу:
– Слушајте, капетане, прекините за четврт часа паљбу на село, док се жене и деца не склоне!… Ама добро, де! Ту смо већ, а село је и тако у њиховим рукама… Нема смисла да гину деца… Дабоме!… Кроз четврт часа наставите паљбу, па онда шта им Бог дâ!
Сунце је залазило и коси зраци падали су нам право у лице. Тако је од почетка рата. Окренути смо увек западу. Некада сам се одушевљавао тим чаробним призором. Али ако се кадгод заврши овај рат и останем жив, кад видим залазак сунца, окренућу леђа…
