На дну пакла

5. август
У току ноћи стигао је детаљан план за напад. Интересовало ме је само оно што се односи на наш дивизион. У наређењу је писало да рано изјутра отпочне артиљеријска припрема. Паљба треба да бива постепено све жешћа, до момента када пешадија крене на јуриш.
Командант ми нареди да одмах одем до наше треће батерије, која је била у резерви и да је у току ноћи изведем на брег, источно од села Борешнице, где смо били у извиђању пре два дана.
Била је прошла поноћ када сам стигао до батерије. Наишао сам прво на пољску коњушницу. Ту сам нашао стражара, који ми је показао шатор командира. Уз пут, наредио сам стражарима да избуде људе, да би доцније што мање губили време.
Командир скочи. Онако бунован трљао је очи и мрмљао:
– Ама само што сам заспао!… Поједоше ме комарци.
У биваку се чуо жагор људи, звецкање ланаца и трупарање коња.
Погледао сам на часовник. Било је један и по, а свануће почиње у три. Одмах смо појахали, и батерија крете.
За три четврти часа изишли смо на брег. Оставио сам командира да размешта топове, а ја пођох у дивизион.
Ноћ је била свежа, те скидох шлем да мало одахнем. На фронту је владала тишина. Чуо се само тајанствени шум од кретања удаљених муниционих колона и артиљеријских кара. Много ноћи слушао сам тај шум, који изазива дрхтај срца и тешку слутњу.
Известио сам команданта. Он рече да ћемо сићи у пешачки ров, одакле је боље осматрати. Узео сам дурбин и пођосмо.
Ту, у пешачком рову, тражимо згодно место за осматрање бојног поља и управљање ватром батерије. Пешаци клече једни поред других у плиткоме рову, а пушке положили на избачену земљу испред себе. Неки пробијају грудобран да направе пушкарницу. Сви оживеше кад угледаше нас артиљерце. Командир чете уступи нам свој заклон за нашу осматрачницу.
– Моје објавнице су код оне живе ограде… – објашњава нам командир. – А испред њих је… на две-три стотине метара, непријатељ.
– Јесте ли имали додира?
– Јуче по подне, и сад ћемо, ако бог дâ! – одговара он сасвим мирно.
Око шест часова наједном отпоче артилеријска паљба. Најпре наша, а онда и њихова. Са ове осматрачнице пратимо дејство једне наше батерије, која туче леринску станицу и простор око ње. Друге траже њихову артиљерију. Пешаци у рову, лево и десно од нас, ћуте, али сви су се нагли преко грудобрана и оштро осматрају. Од села Доњи Врбени разлеже се убрзана пушчана паљба. Чују се и митраљези. Са мале узвишице, где нам је осматрачница, опазисмо како непријатељ налеће на село у густим редовима, који се валају као таласи једни за другима. Њихова артиљерија гађа део фронта испред своје пешадије, али стално пребацује.
Командант нареди батеријама, те оставише друге циљеве и све се сручише на непријатељске јуришне таласе. Њихови редови падају као лесе, али се јављају све нови и нови. Изгледа ми да непријатељ хоће овде да направи продор.
На гребену једнога блиског земљишног таласа, лево од нас, одједанпут изби густа маса њихове пешадије. Беле високе каличне бугарских војника блештале су на сунцу. Овај призор прикова моју пажњу и ја узех дурбин да их боље осмотрим. Наши пешаци их одмах опазише и засуше брзом паљбом. Они се мало заталасаше, једни попадаше, а неки појединачно, и у мањим групама, потрчаше напред. Али, на моје чудо, за њима се сјурише официри и вратише их натраг. Зашто ово? – упитах се, у недоумици. Али, кад видех како их официри брзо сврсташе и како сви као један у густим масама полетеше ка нашима, би ми све јасно.
Пешачка паљба са наше стране као да помахнита. Митраљези сколише па никако не прекидају оно њихово бесконачно: кррр!… кррр!… Само некипут чује се: так! так! так! крк!… крк!… крк!… па стане. Ваљда због неког квара, или што је нишанџија погинуо.
Непријатељ наваљује све жешће и паљба пушчана и митраљеска сли се сасвим уједно. Она, тако особено пешачка ватра, што се може чути само при одбијању јуриша.
Наша малобројна пешадија још се држи у рововима и одбија налете све нових и нових јуришних таласа. Бугарско „Уре!“ и наше „Ура!“ измешаше се. Наша артиљерија прекиде паљбу да не побије и своје. Њихова такође. Умуче и пешачка паљба. Сударили су се прса у прса. Сад нож решава судбину једних и других. Из једног рова видесмо како наши искочише и на нож дочекаше непријатеља, у чије се масе брзо изгубише. „Са овима је свршено!“ – помислих. Из једног, нама најближег рова, пешаци се дигоше. Моменат када се они одлучују на јуриш или повлачење. Али непријатељ је већ долетео на грудобране и отпочео крваво међусобно клање.
Страшни призор, али не дуг. Многобројни непријатељ успе да наше потисне из ровова и заклона. Али они који су још остали у животу, узмичући прилежу по равној земљи и непрестано пуцају. Неки заостају иза случајних заклона, окрећу се и отварају паљбу.
– Пази добро! – опомиње командир чете војнике у чијем смо рову.
Они полегли изнад рова, држе приправне пушке. Нико ни речи не говори. Све се претворило у око и ухо. Наједном паде команда. Ров као да се запалио од брзе паљбе. Војници су тукли с бока непријатељску пешадију, која је направила продор и кренула ка нама.
Сува земља брзо нас је издала. Од убрзане пушчане паљбе подиже се облак прашине и откри целу линију нашега рова. Непријатељски артиљерци су осматрали и почеше да нас туку неким тешким оруђем. Срећом, варају се у осматрању и највише туку један земљишни пупак, непосредно испод нас. Експлозије тешких зрна грме, дижући читаве облаке дима и прашине и црни застор потпуно нам заклони видик. Неки војници погођени парчадима граната, осуљавају се низ грудобран и падају као џакови у ров.
У даљини према селу зачу се опет: „Ура! Ура!“ То наша пешадија, иако истерана из ровова, покушава контрајуриш. Мајор Ацина батерија просто урла. Али непријатељски пешаци све више подилазе под брег, иза којег је постављена батерија. Командант нареди командиру да се хитно повуче.
Један непријатељски пешачки вод појави се у бок батерије. Под кишом куршума батерија прикачи топове за предњаке. У последњем часу је успела да не буде заробљена.
Наш стрељачки строј је сасвим раскинут. Кроз продор нагиње непријатељ, развијајући се лево и десно. Наша пешадија се журно повлачи, да јој непријатељ не би зашао за леђа. Пукотина постаје све шира.
Пуковник Пејовић извештава команданта артиљерије. Онда се окрете мени:
– Јашите, па што брже известите командире да се батерије повуку ка станици села Банице.
Али командири су и сами видели шта се догађа и већ су привели запреге.
Општи замах је усталасао људе. Не можемо да дођемо себи од чуда, шта се ово на један мах зби. Нико се томе није надао. Све се догодило тако брзо, неочекивано.
Линија фронта се потпуно изгубила. Наши пешачки делови се појављују у бок непријатељу, непријатељски продиру у нашу позадину. Све се измешало, а непријатељ нас стално притискује и у стопу прати. Куршуми су фијукали са свих страна, а артиљерија непријатељска засипала путеве. Сунце прижегло као да боде, људи смрвљени. Пакао…