На дну пакла

Са командантом сам јурио највећим трком, да бисмо у позадини изнашли положаје где би се артиљерија зауставила, да бар унеколико задржи непријатеља. Један од наших ордонанса сручи се са коња. За нама је јурила друга батерија и преко тела војника налетеше коњи и топови. Командант заокрену коња, и у покрету заустави батерију.
Са једне благе узвишице угледасмо непријатељски пешачки пук, како наступа журно у развијеном строју. Командир отвори паљбу. Бугарски војници се поколебаше и растурише. Али официри их вратише и онда кретоше опет напред.
– Где је пешадија? – повика командант нервозно и дохвати се за главу.
Али где ће пре оно мало пешадије на оволиком простору!
Командант нареди мени да останем при другој батерији, а он, са поручником Бајом и извиђачима, одјури у правцу нашег левог крила, где се још увек налазила прва батерија нашег дивизиона. Командир те батерије није се хтео повући, но са једним водом штитио је повлачење наше пешадије.
Наши су измицали један за другим као гусенице. На пољима су остајали мртви и рањени. Метеж је очигледан, али нема размере панике. Видимо наше официре како прикупљају своје војнике. Али Бугари подилазе под брег, где се налазила друга батерија. Командир батерије нареди мени, јер сам био слободан, да с једним његовим топом одјурим на суседни брежуљак, како бих бочном ватром тукао оне под положајем батерије. Јурећи ка друму одакле ћу се успети на тај брег, чујем убрзану пушчану паљбу негде у нашој позадини, преко пута железничке станице у Баници. Међу неким коморама које су се налазиле испред нас, настаде непојамна гужва. Све појури без реда. Једна мунициона кола се претурише и препречише ми пут. Возари без мога наређења окретоше по једном уском путу. Топ се накрете. Један послужилац испаде. Ми се сручисмо код батерије. Командир је већ окренуо цеви топова уназад, у правцу одакле допире пушчана паљба…
Хаос на свим странама. Имао сам утисак да смо сви изгубљени. Али ипак, требало је учинити још и последњи напор. Окренуо сам се у правцу друма који је био позади нас. Следио сам се од ужаса…
Прва батерија, која је у последњем тренутку сишла са положаја, јури друмом у највећем трку, а за њом, полегли на коњима, непријатељски ко њаници. Бичеви наших возара витлају по ваздуху, топови и каре грме и одскачу по неравном путу, али непријатељски ескадрон као да лети и све је ближе, све ближе, ближе батерији, најзад је стиже и сабље почеше да севају изнад наших возара.
Једна запрега се сручи на гомилу. Видим водног официра, који би на брзом коњу могао да умакне сам, али он не напушта свој вод. Коњаници избијају на чело батерије и у трку ударају сабљама голоруке послужиоце, који се повијају, седећи на топовским предњацима и карама. „Уре! Уре!“ – проламају се доле на друму, позади нас, језиви узвици непријатељске коњице и цела батерија као да се згужва у гомилу. Била је заробљена.
Сноп друге батерије брзо је управљен на оне доле. Командир је већ нашао све елементе за гађање. Али како да гађа, кад ће потући и наше! Командант пешадијске бригаде, који се задесио ту, нареди одмах једној чети пешака да се у највећем трку сјури на друм и одроби батерију. Али, чета још није била ни на пола пута, кад тамо, око батерије, запрашташе пушке. Срећом, један вод наших пешака, који су били залутали, појави се изненада на брежуљку изнад заробљене батерије. Како су угледали непријатељске коњанике, ови пешаци су одмах отворили паљбу на њих. Најпре насумице и преко њихових глава, да не би побили и наше, а онда, поведени и ободрени од неких официра, који се однекуд створише међу њима, кренуше напред, стално пуцајући. Непријатељски се коњаници узмуваше. Неки окренуше коње налево-круг, и у трку побегоше ка јарузи, кроз коју су се невиђено пробили у нашу позадину. Други, под командом својих официра, устремили су се на наше пешаке и са исуканим сабљама покушали јуриш. Али пешаци их сколише са свих страна сипајући на њих убиствену ватру. Сад су се коњаници нашли опкољени скоро одасвуд. Под блиском пешачком ватром они су се стропоштавали, неки заједно са погођеним коњима, а неки сами, док су коњи без јахача, у бесном трку, бежали на све стране и гинули, натрчавајући на пешачку ватру.
Мало коња успело је да побегне кроз ону јаругу и однесе у своју команду само седло, док су им јахачи лежали мртви и рањени, разбацани на све стране поред друма. Све се ово одиграло у правом коњичком темпу.
Батерија је била ослобођена…
Увече цела дивизија се задржала на положајима испред Банице.
Са командантом одлазим у прву батерију. Војници гледају унезверено и једва понешто одговарају на наша питања. Водник, потпоручник Радоња, коме је командир бугарског ескадрона, поред осталог, одузео и сву уштеђевину, око 1.500 драхми, такође ништа не говори. Изгледају као људи који још не верују да су живи.
Ту ми Ђаја исприча да су пуковник Пејовић, потпуковник Благојевић и он били они официри који су повели пешаке у напад и одробили батерију. Они су се ту десили када су после силаска са положаја прве батерије извиђали нове положаје за један вод те батерије који је требало и даље да дејствује.
При поласку, Ђаја ми показује сабљу погинулог командира овог ескадрона. Извлачим је из каније и на њој читам угравиране речи:
„За цара и отечество“.
– А ово му је шапка! – показује Ђајин сеиз бугарску официрску капу, коју је наш куршум просвирао кроз сред кокарде.
– Није ни зинуо! – додаје сеиз.
– Их, ала га је потрефило посред звезде! – објашњава мој посилни, загледајући ону кокарду и изговарајући оно „з“ као деца која кажу „дзик“.
Сви смо уморни и суморни. Осећамо да се десило нешто тешко и као да слутимо нешто црње и горе. Уместо да се приближавамо отаџбини, ми смо све даље од ње.