6. август
Батерије су у току ноћи изишле на нове положаје. Пешадија се прикупљала и размештала испред нас. Каре су довлачиле муницију. Ја сам разрађивао и слао командантова наређења, прикупљао извештаје и писао свој дневник. После поноћи сам прилегао, управо прислонио се на избачену земљу наше осматрачнице и заспао.
Били смо рано на ногама. Још од саме зоре почели су да грувају топови. Бугарска пешадија наступала је у густим масама ка Светом Илији код села Банице и наваљивала на наше десно крило. У равници је врило од пушчане и митраљеске ватре, док су разорне гранате и шрапнели засипали испред нас. Димови шрапнела развлачили се над загрејаном земљом и као нека прозрачна завеса лебдела плавкаста магла над долином. А отуда допирали јуришни усклици:
– Уреее!… Уреее!… Уреее!…
Долине хуче, као да се са брда ваљају бујице. Непријатељски се редови разређују, али наступају нови, свежији, жешћи. Поља и њиве су покривене лешевима. Наши митраљези сикћу, а бугарска артиљерија рије по нашим рововима. Али малаксали су најзад и они, те се иза ограда и јаркова почињу укопавати. Батерије их сада туку разорним гранатама. У долини је земља узаврела. Сукљају црни димови, праћени громовитим експлозијама. Командири гађају прецизно, као да руком бацају гранате.
Ваљда су закукали и њихови пешаци. Бугарски шрапнели свитнуше над нашим батеријама. Наскоро пронађоше другу батерију, која је била истакнута код Светог Илије, и она утону у дим. Јављају да је рањен вођа одељења у главу… Послуга трећега топа изгинула… Водник Јевтић рањен у трбух. Командир тражи хитно попуну људства. Али командант нареди да преостали војници на рукама сјуре топове позади брега, и батерија промени положај.
На подне се нешто мало утиша паљба. Случајно се окретосмо у правцу наше позадине и тада угледасмо неку пешадију, која нам је долазила у помоћ. Осетили смо се одмах спокојнији.
– Да бог сачува! – вели Ђаја. – Ратовасмо, тукосмо се, али овако није било!…
– Надам се да ће овде и њима бити гроб! – одговара командант.
Од ономад увече нисмо готово ништа јели. Пришли су нам посилни и донели неко печење, с којим су јуче цео дан, на оној врућини, јурили по пољу, тражећи нас. Једемо стојећи. Ђаја наједном диже ногу, погледа у чврсту сару своје чизме. Затим пипну прстом и рече:
– Пази, богати, било је хладно!
Командант, који је био окренут у страну, одговори му:
– А шта бисте хтели, да вам неко врућ бифтек донесе!
– Не мислим на печење, него удари ме куршум у ногу!
Приђосмо. Сара чизме била је улубљена и кожа на њој напрсла.
– Е, срећна ти јуначка рана! – дирали смо га сви.
– Не би било рђаво да је ударило малчице јаче, колико да се завуче под кожу! – шали се Ђаја.
Још ни ручак нисмо завршили, а отпоче борба у кланцу, кроз који се пружају железничка пруга и друм, што воде у нашу дубоку позадину, преко села Горничева. Фронт се заталаса. Непријатељска пешадија скочи из ровова. Брег, на којем је Баница, утонуо је потпуно у дим и прашину од наших граната. Митраљеска и пушчана ватра трешти таквом жестином да нас језа подилази.
Свежи непријатељски пукови сручише се на наше лево крило. Под навалом далеко бројнијих непријатеља, наши, већ десетковани пешаци, напустише ровове.
7. август
Изгубили смо земљу. Али онда као да смо били припремљени на неуспех, јер смо готово голих шака стајали према царској сили. А сем тога, иза нас се налазила наша територија, рођена груда. Са нама је био народ. Нас је онда окрепљивала нада да ћемо се неким пуким случајем извући из безизлазног положаја. Одступајући све даље, привикавали смо се постепено на сурову неумитност. Тихо и без ропца, погнуте главе, напустили смо своју земљу.
Садашњи порази тешко нам падају. Пошли смо са великим надама. Избачени из своје земље, одвојени од народа, доживљујемо пораз за поразом, на туђој земљи. А иза наших леђа је море…
Целе ноћи се нисмо смирили. Са командантом и извиђачима обилазили смо батерије и пешачке делове на нашем фронту. Ситуација је очајна. Услед малобројности трупа свуда смо наилазили на празне; непоседнуте просторе. Чудим се да нигде нисмо пали непријатељу у клопку. Тамо, где смо наилазили на нашу пешадију, редови су били танки и ретки. А преморени и десетковани војници у тродневној борби без смене, спавали су у својим плитко закопаним заклонима. Само су се осматрачи и старешине још некако бранили од сна.
Кад је осмотрио ситуацију на терену, командант је на све стране тражио појачања. Слао је ордонансе пешачким командантима са писменим захтевима за осигурање наших батерија, које су постављене поред друма. Свима је наглашавано како батеријама прети опасност да буду заробљене од непријатељских делова, који ноћас могу неопажено продрети кроз непоседнуте просторе у нашу позадину. Исте захтеве понављао је и преко телефона. Не знам шта му они из дивизије одговарају, али видим, по гласном псовању, да је љут. Неки пешачки команданти одговарају да немају довољно људства ни да поседну терен који треба да бране, а камоли да нешто одвоје за непосредну заштиту артиљерије. „Кажите ви вашем команданту да се обрати онима горе! Да ви знате шта је код мене, оставили бисте ме на миру!“ – љути се један пешачки командант. Други командант виче: „Знате ли ви да сам ја узео пушку од једног мог погинулог војника, само да у рову буде једна пушка више! Н-е-м-а нас, н-е-м-а! Тражите у позадини, ако нешто има!“
