На дну пакла

Око два часа после поноћи командант је једва успео да добије остатке једне чете седмог пука. Наредио је одмах Ђаји да ту чету одведе командиру Аци, чија је батерија била најизложенија. Телефоном командиру препоручује да са том четом осигура своју батерију и ухвати везу са деловима деветога пука, који треба да се налази преко пута друма од нас. Уз то му саветује да по извршену наређења батерију преда старијем воднику, а он да иде у болницу. Чујем да командир то одлучно одбија и остаје на осматрачници, мада има температуру услед маларије, коју још из Солуда вуче.
Командант види најзад шта нас чека и шаље извиђаче да поново извиде има ли какав пут позади батерија, како би у случају нужде могле да одступе. После дужег ломатања враћају се и веле да је позади нас прави амбис, према Петерском језеру, и да нам остаје још једино онај пут према Горничеву.
Командант је нервозан и забринут. Кад је свануло, он појаха и нареди:
– Сви за мном!
Сунце тек што је изгрејало. Јахали смо уском путањом један за другим. Гладан, мој коњ отимао се и застајкивао да брсти гранчице украј пута, те сам га непрестано ударао мамузама, гонећи га напред.
Наједном заклокота митраљез позади нас.
– Одакле ово сад? – повика командант и хитро се окрете у седлу, предосећајући неко зло.
– Сигурно се пешацима покварио „митраљез“, па га сад оправљају и пробају – одговори један ордонанс.
Али само што рече, куршуми звизнуше око наших глава, као ројеви осица. Командант у моменту задржа коња, па се хитро окрете према првој батерији, која је била у непосредној близини, и снажним гласом повика:
– Дражо-о-о! Батерију на предњаке! Правац Горничево! – и ободе свога коња у правцу треће батерије, да и њу извести.
Земља је праштала под копитама његова коња. У тој лудој јурњави као да чујем повремене пуцње пушака за нама. Ударио сам коња мамузама и ужасна мисао сену ми кроз главу: опкољени смо!… Налетели смо на неки шибљак, онда преко јендека и готово се сударисмо са запрегом треће батерије, која је уз заглушну лупу копита и звекет предњака јурила ка првој батерији. Придружисмо им се и тако налетесмо на топове. Из непосредне близине цикће бугарски митраљез и одјекује пушчана паљба. Неки коњи попадаше. Један топ окренут уназад поче да пуца на непријатељске војнике, који су се ноћу, кришом, привукли и дошли позади батерије. Разлеже се јаук. Возари секу запрежнице палих коња, а послужиоци на рукама гурају топове. Један воз успе да окрене, али налете на сноп митраљеских зрна, и читава запрега сручи се на гомилу. Остали возови се распршташе. Предњи возар једне запреге паде. Један поднаредник појаха на његово место. Преко рањеника пређе топ. Возари размахнуше бичевима. Рањени коњ се пропе и паде међу осталу запрегу.
– Скидај затвараче! – викао је неко.
Послужиоци са деловима топовских затварача разјурише се на све стране. Батаљон непријатељске пешадије устреми се тада на батерију. Неколико преосталих возова полете низ падину. Непријатељски војници припуцаше на једну запрегу и свих шест коња сурваше се један преко другог. Остали натрчаше на ону гомилу коња, који су се у последњим трзајима грозно копрцали… И све се замрси, заплете, згужва…
Командант и официри, сви смо бодрили војнике, па и сами гурали топове, да се бар нешто спасе. За нама су јурили бугарски пешаци. У последњем часу појахасмо и преко камењара појурисмо према друму за Горничево. Али нама у сусрет јурио је највећим трком потпуковник Благојевић. За њим његова батерија. Уз страшно трескање кара и топова, возари су викали: „Марррш! Марррш! Марррш!“ – размахујући бичевима.
– Друм је заузет! Одсечени смо! Налево круг! – довикну нам потпуковник Благојевић и крвавих очију пролете покрај нас.
Све се измешало и претворило у избезумљену гомилу, страшну, паничну, која мрви и сатире све пред собом.
Али несрећа никад не долази сама. Пред нама се указа провалија. Из груди се проломи страшан крик. А са свих страна јуре Бугари. Возари, обузети самртним страхом, скретоше у страну, неко лево, други десно, сударише се, уплетоше, коњи и топови се испреврташе и направи се крвава гомила. Преостали послужиоци поскакаше са својих места и скидоше затвараче. Возари су секли запрежнице, да се бар преостали коњи спасу. Људи без размишљања појурише низ литицу, вукући за собом коње, а за њима се суљало камење и стење. Дохватио сам из руку сеиза коња, који није могао силазити са два, и сунух низ падину. Омакох се…
Пустио сам дизгине. Коњ налете преко мене и паде стрмоглавце. Неко камење сручи ми се на леђа. Отворио сам очи. Била је то тренутна слика посматрана кроз разрогачене очи од страха. Телеса људи и коња као нека лавина стропоштавала се одозго, ваљајући се једни преко других. Заборавио сам тренутно на своје стање, али ме ужас обузима да ме они одозго не придаве. Напрегао сам последњу снагу, хватајући се за оштро камење, да се поставим у усправан положај. Једва сам успео. Погурен, претрчао сам дно, те се дочепах супротне стране. Руке су ми биле крваве, одело поцепано. Мој коњ се придиже. Притрчао сам да га склоним.
Уста људи била су отворена, очи исколачене. Несвесно се припијају уз мене, као да траже спаса, или неко наређење. Неки се коњи заплели у запрежнице и копрцају се, ударајући ногама око себе.
– Размрсите их! – викнуо сам, као да је то важније од живота људских.
Неколицина прискочише.
Сад смо запали у клопку. Унезверено се окрећемо, очекујући сваког часа да се горе, на бедему, појави непријатељска пешадија, и све побије. Требало је нешто предузети.
Али, моју пажњу привлачи војник коме куља крв из уста, јер је на његове груди свом тежином пао коњ, и поврх њега се копрца, те му ломи ребра. Неки се коњи поплашили, и животиње као побеснеле натрчаше на гомилу војника, обарајући и газећи. Сатерани овако на гомилу, избезумљена лица, људи су личили на разјарено крдо, а ова јаруга на зверињак.
У последњем часу, на бедему, појавише се однекуда наши пешаци и кроз пуцњаву пушака зачу се: „Ура!“ Људи застадоше као омађијани.
Одахнули смо. Тек смо тада опазили како се на падини низ коју смо се суљали, протеже блага стаза, којом је трчао командант и викао на сав глас:
– Натраг! Натраг!… Потпоручниче, враћајте људе и коње. Брзо, брзо!
Налазио сам се у гомили од преко три стотине људи и толико коња. Дигао сам руке увис и викао што јаче могу. Кроз ларму, прасак, јаук, чуо се глас командантов:
– Непријатељ одступа! Спасавајте топове!
– Стој!… Стој!…