На дну пакла

Један наредник први дохвати коња и потрча уз ону стазу. Као клупче које се одмотава, тако су се из оне гужве издвајали људи, вукући коње. Потрчао сам и ја. Неколико шесторних запрега било се уплело међу каишеве и паоце топова. Међу њима лежали су мртви војници. Руде поломљене. Једна кара у налету била је пребачена преко топа. На нечијем топу стоји запрегнут само рудни коњ, левак. Дешњака је одвео возар.
Спарујемо на брзу руку коње, не питајући којој батерији припадају. Треба што више спасти, што пре, јер око нас са свих страна урлају и наши и њихови пешаци. У питању су секунди.
Командир прве батерије појаха коња и викну:
– Ко је готов, за мном!
Војници се попеше на коње. Неке возове вукле су шесторне, друге четворне запреге. Једну кару повукоше само рудни коњи. Како је који воз приправан, одлепљује се и јури у правцу друма што води за Горничево.
Официри запрежу заједно са војницима. Послужиоци на рукама извлаче топове и каре. Оне са поломљеним рудама остављају. На брежуљку, у близини нашој, појави се, одступајући, наш стрељачки строј. Један пешадијски официр, сав потамнео, дотрча:
– Бежите, ево их Бугари.
Потрчали смо на супротну страну. За мном је јурила једна запрега, вукући топ.
Али од ужаса, чини ми се, издиже се шлем на мојој глави. Нама у сусрет јурио је онај командир, дајући нам издалека знак руком: Налевокруг! За њим су журили највећим трком возови које је повео собом. Возари који су за мном јахали, и не чекајући моју команду, окретоше уназад. Стиже ме командир.
– Бугари су заузели друм!
– Али ето Бугара пред нама!…
У очајању пустио сам дизгине и дохватио се за главу. Све је изгубљено.
Нека погинем… Коњ ме у лудом трку носи. Већ смо на челу избезумљенога дивизиона. Наш пешачки строј јури нам у сусрет и војници у чуду дигли пушке увис, дајући знак да се зауставимо, јер ћемо пасти Бугарима право у руке. Опкољени смо са свих страна. Још нам једино остаје она јаруга. Без размишљања, појурисмо на ту страну. Боље је и таква смрт, него Бугарима у руке. За нама се почеше стрмоглављивати луди, коњи, топови, каре, уз тресак, ломљаву, јаук…
Страхота, пакао… смрт!
Али, жив се не дам. Извукао сам револвер. У последњем часу сену ми мисао: можда бих у продужетку ове јаруге могао наћи какав излаз. Ободох коња, који је био преморен, и сав изубијан. На крају налазио се сув поток. Не мислећи много, вратио сам се. Возари су већ били сјахали, готови да се распрште на све стране.
– Има излаза! Јашите! За мном! – викао сам из свег гласа.
Преостали возови кретоше, нагињући се приликом прелаза преко камења и стења. Послужиоци су гурали. Горе над нашим главама одјекују пуцњи пушака… Људи и животиње су у пуном напону, готово на измаку снаге. Још нас једино задржава нада да ћемо се сад, наскоро, извући из овога пакла. Одмакли смо коју стотину метара, кад се пред нама указа непроходна препрека. Велике воде, које се сливају овим потоком кад је киша, нанеле су читав зид од камења. Капетан Ђукнић, који је за све време био хладан и прибран, обузет сада крајњим очајањем, тресну шлем о земљу, ухвати се за главу и, сломљен, седе на један камен.
Грозније стање не може бити.
Глава ми је клонула на груди, и у немоћноме јаду, потекоше ми сузе. Али поглед ми случајно паде на војнике. Њихове вилице су стиснуте, између очију дубока бора, поглед оштар и хладан. Стајали су бледи и укочени, очекујући нашу последњу реч. Они имају вере у нас. Они су послушно ставили своје животе у наше руке. Требало је рећи само једну реч, да напусте материјал, и ми смо сви спасени. И готово заустих… Случајно сам опазио на ивици јаруге пешаке, како су прилегли и пуцају. Они гину, да би се спасли топови, а ми да бежимо!… Никада.
– Разваљујте овај бедем! Бацајте камење! викнуо сам, и ја први почео бацати.
Пристигли су и остали официри. Гомила спласну. Први воз крете. Али камење се осипа и коњи, немајући ослонца, падају.
– Дај пољске коњушнице! Везуј! Вуци! – чули су се гласови.
Међу нас се сјури чета пешадије.
– Хајд сад! Напред! Напред!
Ношен на рукама, први топ био је извучен на бедем.
Вратили смо се. Али одозго одступају пешаци. Куршуми звижде. Сви наваљујемо на конопце, други гурају. Борићемо се до последњег часа. Међу нас упаде један пешадијски поднаредник, сав задихан.
– Ено их Бугари!
Одозго запрашташе пушке. Рањени коњи се пропињу, други падају.
– Вади затвараче!
Маса нагрну ка гребену. Непријатељски митраљез је тукао у гомилу. Војници су падали. Излетео сам без душе… Окренуо сам се. Капетан Ђукнић, гологлав, са једном руком у џепу чакшира, излазио је лагано, као да му више и није стало до живота. Пешаци су поседали ову страну јаруге и отворили ватру. Возари су брзо запрезали коње и бежали са оно мало топова и кара које смо на рукама пренели. Послужиоци су трчали за њима. Разбијене наше чете разливале су се… Официри су сабирали своје војнике.
Од целог дивизиона, који има дванаест топова и двадесет и четири каре, спасли смо само три топа и пет разлупаних кара.
Каква је то била спрема!… Каквим смо се надама заносили!… А какав жалосни свршетак дивизиона, и то после свега три дана!
Пуковник Иван, мрачан, натмурен, прекрстио руке на груди и гледа замишљено у земљу. Подигао је отечене очне капке и промуклим гласом говори:
– Бог нам је сведок… учинили смо све што се може. И радићемо још и даље… Ако нам је, најзад, тако суђено… Ја се жив у руке Бугарима не дам… Али, ваљда ћу дотле и ја једном погинути.
Идем гладан, жедан, уморан, измучен, несрећан…